Почеци опере у Москви

Репертоар Петровско-Мадоксовог театра, у последњој деценији 18. века, верно је одражавао нове тенденције у развоју европске опере. На репертоару се појављује нови талас савремених музичко-сценских остварења, међу којима су дела Паула Враницког, Луиђија Керубинија, Етјена Николаса Меила и других композитора који ће обележити крај 18. века. Међу њима посебно место заузима Чаробна фрула Волфганга Амадеуса Моцарта, компонована на либрето Емануела Шиканедера. Долазак Моцартове опере у Москву био је део њеног брзог освајања европских позорница. Након премијере у Бечу 1791, Чаробна фрула је већ наредне године извођена у Прагу, затим у Лајпцигу, Минхену, Дрездену и другим немачким градовима. У репертоар Петровско-Мадоксове дружине уврштена је већ 1794. године, а током наредне деценије изведена је укупно тридесет један пут, што је сврстава међу најизвођеније опере ове декаде.

Иако је Јевстигнеј Фомин остао упамћен као аутор најзначајнијих руских комичних опера 18. века, његовим сценским ремек-делом данас се сматра мелодрам Орфеј и Еуридика, настао 1792. године, заснован на античком миту. Јаков Књажњина, аутор текста, био је један од најзначајнијих руских драмских писаца свог времена, а његова дела савременици су неретко тумачили као прикривену критику самовоље и тираније. Књажњинов текст првобитно је био постављен уз музику италијанског композитора Федерика Торелија, али је тек Фоминова партитура овом делу донела велики успех. Након запажене петербуршке премијере, дело је 5. фебруара 1795. године уврштено и у репертоар Петровско-Мадоксовог театра, као једини трагични мелодрам забележен у аналима овог позоришта. Наиме, за разлику од Глукове опере, која завршава поновним сусретом Орфеја и Еуридике, Фомин и Књажњин враћају се античком миту и његовом трагичном завршетку.

Аутор Срђан Атанасовски