Уметност интерпретације – Алфред Брендел

Један од најзначајнијих пијаниста 20. века, који је преминуо прошле године, одиграо је кључну улогу у поновном откривању и уврштавању Шубертових позних соната на стандардни концертни репертоар, али је подједнако значајно била и његова интерпретација Емпромптија овог аустријског композитора, која је из корена променила приступ овим делима. До тада, ови комади су били сматрани лаким, „салонским” комадима из првих деценија 19. века, али им је Брендел приступио са озбиљношћу обично резервисаном за Бетовенове позне клавирске сонате.

Брендел је у њма видео интимне, дубоке психолошке комаде настале у последњој години композиторовог живота, доносећи у својој интерпретацији савршен баланс између меланхолије и строге формалне структуре. Наиме, Брендел није западао у емфазу, користећи претерана рубата, већ је ова дела интерпретирао са топлим, заобљеним тоном и строгим, непромењеним пулсом, сматрајући да „Шубертова туга најснажније избија на површину када ритам остане неумољив”.

Чућете најпре Четири емпромптија из опуса 90, написане у тоналитетима це мола, Ес дура, Гес дура и Ас дура, са снимка начињеног 1988, Бренделовом последњом дискографски забележеном интерпретацијом ових дела.

Потом ће уследити и Шубертова Четири емпромптија из опуса постхумног 142. Још је Роберт Шуман у овим комадима препознато латентну структуру сонатног циклуса, са драматчним првим комадом, менуетом на месту другог, потом теми са варијацијама и завршног, вирузоног завршног комада, а у интерпретацији коју ћете чути, види се да је и Брендел имао слично виђење макроформе овог циклуса. Сама интерпретација појединачних комада је стилски изузетно чиста, без претераних украса, већ се стиче утисак да пијаниста дозвољава композитору да директно „говори кроз инструмент”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић