Сергеј Финогин: Психотерапија и „свет живота” (1)

Руски филозоф млађе генeрације, независни истраживач, публициста и предавач, Сергеј Финогин се у овом тексту бави феноменом који се у социологији обично назива „терапеутски обрт”. То је ситуација у којој друштво постаје све више прожето језиком психологије и њеним идејама о односу човека са самим собом, са ближњима и са ширим друштвеним простором. Такав „психотерапеутски начин мишљења” или „терапеутски емоционални стил” шири се медијима и друштвеним мрежама, а људи се све чешће обраћају психолозима, психотерапеутима и психоаналитичарима или, пак, сами проучавају психологију како би разумели себе или почели да дају савете.

Критикујући такво стање ствари, аутор се позива на појам „света живота”, који је увео Јирген Хабермас у Теорији комуникативног деловања и одредио га као „несвесни темељ на којем се гради комуникација међу људима”. Суштина критике је у следећем: „психотерапија претвара тржишног субјекта који тежи профиту у емоционалног субјекта који је фокусиран на самоспознају и психолошку удобност. Структурно, то је исти субјекат. Према Хабермасу, нема ништа лоше у тржишној економији – она доноси корист када је у својим границама и под контролом друштва. Она постаје проблем када хипертрофира и преузме друштвену сферу. Нешто слично се дешава и са психотерапијом – нема ничег лошег када се терапија користи као средство лечења које омогућује опоравак и повратак у живот са људима, када постоји јасна разлика између живота и терапије, слично као што се разликује здравље од болести. Међутим, ми се налазимо у ситуацији када је психотерапија изашла изван граница зацртаних функционалним задацима медицине и прелила се на цело друштво. Дакле, асоцијалне структуре и ставови, карактеристични за свет болести, пројектују се на живот и разарају свет живота”, пише Финогин.

Текст, који је изворно објављен 2025. године, превели су с руског језика Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.
Читао је Жељко Максимовић.
Уреднице емисија Оливера Нушић и Тања Мијовић.