Грамофонија – Дела Јозефа Сука

Снимке су забележили Станислав Сикора и Вацлав Роубал у фебруару 1983. и јануару 1984. године, на Denon PCM преносној опреми у сарадњи са јапанским копродуцентима. Супервизор снимања је био композитор Милан Славицки, чувен по електроакустичким делима и имплементацији нове технологије у процесе снимања претежно музике чехословачких аутора. Снимци су објављени истовремено у три верзије – на компакт-диску за јапанско тржиште, на две аудио касете и на двоструком винилу у Чехословачкој. Супрафон је 1990. године, као део омажа Вацлаву Нојману објавио поново снимак симфоније Азраел на компакт-диску сопствене производње, али након тог издања, упркос популарности снимка, он није био поново објављиван. Такође је значајно поменути да издање на компакт-диску не садржи снимак Фантазије у ге молу који се налази само на винилној верзији албума.

Симфонију Азраел је Јозеф Сук написао 1906. године потресен смрћу своје супруге Отилије и таста – Антоњина Дворжака, који му је био и учитељ. Композиција је названа према Азраелу, анђелу смрти из старог завета, а започео ју је 1905. године након Дворжакове смрти. Оригинално је дело требало да буде омаж славном учитељу уз неколико референци на његова чувена дела као што су Реквијем и опера Русалка. Међутим, током писања дела, преминула је и Сукова супруга, Дворжакова кћер, те је наставио компоновање са циљем да симфонијом ода пошту и њој, настојећи да направи Отилијин музички портрет у последња два става. Тако је комплетирано дело заправо подељено у две целине. Прва три става су омаж Дворжаку, док су Адађо и Маестозо посвећени његовој кћерки.

Снимање овог дела је требало да докаже супериорност нове дигиталне технологије и да квалитетом надмаши први аналогни запис из 1952. године, који је исти оркестар реализовао под управом Вацлава Талиха. Иако је реч о моно снимку који је објављен на три винила од десет инча, он је стекао велику популарност у Европи и Сједињеним Америчким Државама, те је и након објављивања других записа, као и Нојманове верзије, и даље остао релевантан. Многи критичари су дигиталну верзију снимка поредили са овим записом, а немали број њих је оценио да ново извођење није достигло квалитет старог, те да је дигитални запис, упркос технолошким предностима и даље инфериоран у односу на аналогни снимак из педесетих година. О томе сведоче и реиздања из двехиљадитих година, када је први снимак поново објављен на дигиталном носачу звука, а након њега и мање познати записи из 1967. године Карела Анчерла и 1968. године Јиржија Валдханса. Међутим, међу њима није било Нојмановог извођења, иако је оно једино оригинално забележено дигиталним снимачима, док се у осталим случајевима радило о дигиталним ремастерима.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић