О Јиргену Хабермасу разговарају Ђорђе Вукадиновић и Иван Миленковић (1)

Необично делује што је неколико опроштајних текстова, посвећених смрти Јиргена Хабермаса, насловљено са „Последњи филозоф”, јер, наравно, Хабермас није последњи филозоф. А опет, на неки начин и јесте. Заправо, тим јаким насловом аутори сугеришу да је Хабермас био последњи филозоф који је, са страшћу, до последњег свог текста, бранио велику идеју ума, зачету у почецима модерног доба, још тамо с Ренеом Декартом. Ту велику идеју, по којој управо ум одређује стварност, бранили су филозофи попут Спинозе, Канта, Хегела, Гадамера, Апела, све до Хабермаса. Али у двадесетом веку та идеја је, нарочито после Холокауста, почела да слаби, јер су филозофи управо у Холокаусту видели слабост ума, пораз рационалности. И не само то. Нацистичка индустријализација смрти нагнала је критичаре ума да ум прогласе, барем делом, одговорним за злочин свих злочина. Хабермас, међутим, није пристајао на такве оцене.

Ђорђе Вукадиновић, писац једине монографије о Хабермасу на нашем језику, подсећа у којој мери је Хабермас био и својеврсна савест епохе, неком врстом оријентира и то не сaмо филозофског оријентира, већ је био активан у немачкој и европској политичкој јавности. Улазио је у полемике, жестоко је бранио своје идеје, није одустајао од важних упоришних тачака, а иза њега остала је читава плејада и филозофа и политичара који су, сваки на свом терену, обележили немачки, али и европски јавни простор.

Једна од најважнијих Хабермасових идеја јесте комуникативни ум. Без разговора, преговора, дијалога, нема прихватљивог живота, веровао је Хабермас, те је управо комуникацију одредио као темељни појам своје филозофије. Но, не било какву комуникацију, већ умску комуникацију у којој је аргумент чврсто, можда и једино упориште, једина брана против смртоносних монолога. Утолико је Хабермас одустао од идеје о јединству ума са самим собом – за комуникацију је, наиме, потребно мноштво – али оно што ум нипошто не сме да напусти (и терен препусти опасним монологичарима и онима које истина не обавезује) јесте рационалност комуникације. Не лажни дијалози. Не лажна заклињања и испразна обећања. Не лажна добра воља. Не истина изручена на тацни. Већ разговор равноправних. У јавности. У медијима. Пред оком грађана.

Хабермас је отишаo у часу када свет не личи на онај свет за који се велики филозоф залагао. Али утолико горе по свет.

Уредник Иван Миленковић