Антологија српске музике

Овај уметник, рођен 1902. године у Горњем Милановцу, потицао је из угледне породице која је изнедрила неколико уметника. Међу њима посебно место у нашој култури заузима Момчило Настасијевић који спада у ред наших најзначајинијих међуратних песника модернистичког усмерења, као и Живорад Настасијевић, један од оснивача групе „Облик”.

Светомир Настасијевић испрва започиње да компонује као самоук, али 1931. године креће да похађа музички семинар Милоја Милојевића на Филозофском факултету у Београду, да би потом у Музичкој школи „Станковић” у Београду уписао и курс дириговања и инструментације у класи Ивана Брезовшека. Ипак, убрзо напушта дириговање, а 1935. године постаје помоћник режисера београдске Опере, те пред Други светски рат и у генерални секретар музичког програма Радио Београда. У том периоду почиње да држи часове композиције и инструментације, а међу његовим приватним ученицима посебно се истакао Војин Комадина. У Београду је 1962. године објављен његов трактат „Наука о музичким инструментима”, а четири године касније Светомир Настасијевић је завршио писање своје књиге „Музика као општи феномен у уметностима” која је после бројних перипетија штампана у Врњачкој Бањи 1972. године. У овом месту је Настасијевић живео по престанку својих композиторских и других активности. Умро је у Београду 1979. године.

Симфонијску свиту „Сабор” Настасијевић је компоновао 1927, а први пут у деловима је изведена 1938. године када је Београдском филхармонијом дириговао Ловро Матачић. Према речима самог аутора ово дело представља „непосредан музички доживљај изразитих сцена са једног сеоског сабора, а не сликање тоновима”. Ипак, ово је колоритна и евокативна музика, а сами наслови ставова попут „Игре мечке”, „Сеоски свирачки” и слично, дају усмерење слушаоцима о каквом се расположењу и штимунгу ради.

Светомир Настасијевић је више него други српски композитори овог периода тежио стварању личног, самосвојног стила, који се базирао на стваралачким принципима његовог брата Момчила Настасијевића. Тај стил се заснивао на равнотежи између националне традиције и модернистичких тенденција времена у којем су стварали, као и на принципу „матерње, односно родне мелодије” која је нераскидиво везана за идеју „матерњег поетског језика”. Како то закључује Властимир Перичић, Настасијевићева „основна преокупација је национални израз, остварен једноставним композиционо-техничким средствима”.

Настасијевић је, иначе, био плодан композитор који се окушао у готово свим музичким жанровима, а посебно се истакао као оперски композитор написавши чак осам дела овог типа. Међу њима се истичу опере „Међулушко благо” и „Ђурађ Бранковић” обе написане на текстове његовог брата Момчила Настасијевића, који је осим песника, важио и за једног од најистакнутијих драмских писаца у периоду између два светска рата.

Сама опера „Ђурађ Бранковић”, довршена је 1938. године. Премијера у Београдској опери, била је заказана за 12. јун 1940. године, када је ансамблом дириговао Ловро Матачић, а у главним улогама су наступали прваци Београдске опере попут Милорада Јовановића, Аните Мезетове или Жарка Цвејића. Опера је добро примљена и задржала се на репертоару све до три дана пред бомбардовање Београда 1941. године, када је већина чланова опере мобилизована.

Ово дело се сматра једним од најважнијих остварења Светомира Настасијевића. Краси га доследни речитативни третман текста, изражена употреба елемената фолклора, уз употребу цитата, као и коришћење модалних хармонија, реских оркестарских комбинација и хомофоне фактуре. Све ово доприноси архаичној атмосфери, врло упечатљивој и драматичној, која је по свему судећи оставила снажан утисак на све оне који су учествовали у продукцији дела.

Уредница Ксенија Стевановић