Мери Даглас: Вештичарење и губа – две стратегије одбацивања (1)

И оболели од лепре, односно губавци, и вештице или вештци, бивају оптужени за подмукло наношење штете. Опасност коју представљају је утолико већа што и клицоноша и вештица могу бити непрепознатљиви, тј. могу изгледати сасвим обично, попут било које друге особе. Разматрајући примере из европске историје, када је реч о губи, и примере из Африке и Европе када говори о вештицама, Мери Даглас, на трагу закључака из своје знамените студије Чисто и опасно, показује да оптуживање и друштвено одбацивање таквих особа најчешће започиње клеветама и приписивањем „неморала“ и „прљавштине“.

Ипак, смерови у којима се оптужбе и одбацивање крећу – а оне подједнако могу бити уперене и на горе (против богатих и моћних), и на доле (против сиромашних и немоћних), као и према онима споља (тј. против реалног или фиктивног непријатеља) – зависи од специфичних културно-историјских околности. Тако је, на пример, 1174. године на престо крсташке Краљевине Јерусалим ступио познати губавац Балдуин IV, што у западној Европи не би било могуће и што је тадашњи папа оштро осудио, стављајући знак једнакости између губе и грешности. Према тумачењу Мери Даглас, стигматизација губаваца је у Европи XII века била важно средство за одржавање успостављених образаца ауторитета и социјалне контроле, што у Јерусалимској краљевини, окруженој непријатељима, није било пресудно, већ је најважније било сачувати унутрашње јединство. На сличан начин, и оптужбе због вештичарења у Европи у периоду од XIV до XVII века, као и у Африци током XX века, требало би разумети у смислу друштвеног одговора на специфичне кризне ситуације, у складу с уопштеним антрополошким закључком да су оне важан „ресурс за одржавање одређених културних режима“.

Овај чланак, који је с енглеског превела Милица Јеремић, први пут је објављен у часопису Man 1991. године, а поново је штампан у ауторкиној књизи Risk and Blame: Essays in cultural theory (Раутлиџ 1992, 2003).

Текст чита: Жељко Максимовић

Уредник: Предраг Шарчевић