Пијанизми Балкана – Ђина Бахауер

Уколико би међу плејадом изврсних грчких пијаниста 20. века било потребно издвојити име које је остварило највећу препознатљивост на интернационалној сцени, онда би то без конкуренције била Ђина Бахауер. Вртоглави животни и професионални пут ове уметнице, који наликује на холивудски сценарио, одвешће је убрзо након завршених студија на Атинском конзерваторијуму у Париз код Алфреда Кортоа, а затим и до Сергеја Рахмањинова од кога ће једно време узимати приватне часове. Хвалоспеви музичке критике и салве одушевљене публике отвориће јој већ пре Другог светског рата врата светске каријере, а по његовом завршетку одвести у Лондон где ће се трајно настанити. Везе са родном Грчком, Ђина Бахауер, међутим, никада није прекидала и увек се идентификовала као грчка пијанисткиња, стекавши још за живота култни статус у родној земљи. Праћена будним оком критике још од младих ногу, ова пијанисткиња је својим свирањем провоцирала бројне осврте. У књизи Велики пијанисти, Харолд Шонберг оставио је следеће мисли о овој уметници: „Многе пијанисткиње је немогуће класификовати и не могу се уклопити ни у једну школу. Ђина Бахауер је била једна од њих... за разлику од већине модерних пијанисткиња, она је била романтичарка са виртуозним приступом клавијатури... Свирала је непристрасно, ненаметљиво и никада није постављала ефекат изнад суштине...“ И заиста, њена поетика припада је једном другом времену и поимању пијанистичког свирања из којег је била и поникла. У времену све израженијег извођачког пуританства које се укорењивало средином 20. века, Ђина Бахауер је репрезентовала истински надахнуто свирање у „великом стилу“ – оном који је у себи славио чисту радост музицирања удаљену од модернистички оријентисаних интелектуалних читања „између редова“ нотног записа. Стога су и њене репертоарске оријентације примарно нагињале романтичарској литератури, мада су остали сачувани и њени снимци дела класичара и аутора раног 20. века. Њене интерпретације дела Хајдна и Бетовена су тако, стилски егзактна у обликовању фраза, али са осетним романтичарским набојем који извире из колоризма њеног звука. О томе сведочи и њена интерпретација Сонате за клавир у е-молу број 34 Јозефа Хајдна коју репродукујемо у емисији.

Рођена у Атини 1913. године као Луиза Доротеа Бахауер у мешовитој аустријско-јеврејској породици настањеној у Грчкој, која је са очеве стране вукла немачко, а од мајке италијанско порекло, будућа пијанисткиња је на сопствени захтев у тринаестој години променила име у Ђина Бахауер. Како биографија наводи, клавир је почела да учи у шестој након што је у родном граду присуствовала концерту Листовог ученика Емила фон Зауера. Основе свирања савлада је уз Лудвига фон Васенхофена, некадашњег професора славног Димитрија Митропулоса, једног од бројних страних педагога који су се почетком 20. века настанили у тада музички још недовољно развијеној престоници Грчке. Потом прелази на Атински конзерваторијум на којем ће наредних девет година учити код Волдемара Фримана, пољско-асутријског пијанисте који је студирао са Рахмањиновим у Москви и усавршавао код Бузонија... Године 1929. отићи ће у Париз где свира за Алфреда Кортоа који је, одушевљен њеним талентом, одмах прима у своју класу на Екол Нормал где проводи наредне три године. У потрази за новим знањима Ђина Бахауер се раних тридесетих година упушта у потрагу за Сергејем Рахмањиновим, у то време славним клавирским виртуозом. Рахмањинов, наиме, никада није имао ученике и никада себе није сматрао „професором клавира“, а осим тога, од сталних концертних наступа никада није имао ни времена за педагошки позив. Ипак, историјске чињенице говоре да се пред крај каријере, заинтересовао за неколико младих пијаниста, вољан да са њима подели сопствена знања. Како је Ђина Бахауер дошла да учи код Рахмањинова прича је која је своју антиципацију имала још пре њеног рођења, на прелазу векова. Један од млађих колега и студената руског великана, био је, наиме управо Валдемар Фриман. Двојица пијаниста су били блиски пријатељи и чак су концертирали на два клавира. Фриман је касније постао професор на Атинском конзерваторијуму, где је Ђина Бахауер постала његова ученица. Фриман јој је тако дао препоруку за Рахмањинова и она након завршених студија код Кортоа одлази на један коцерт Рахмањинова у Лондон, одлучна да великог композитора и пијанисту натера да је чује како свира. Како Шонберг наводи „Рахмањинов је мрзео да му време одузимају амбициозни млади пијанисти од којих је већина имала више амбиција него талента. Међутим, пошто му је Фриман био стари пријатељ, нерадо је примио Бахауерову и кисело је слушао. Пола сата касније, запањен њеним талентом, прихватио је да је подучава.“ Ипак, како је Рахмањинов био стално заузет турнејама, Бахауер је морала да га прати где год се кретао, те је тако часове добијала у Паризу, Риму, у Швајцарској где је у то време био настањен, затим у Лондону и у бројним другим градовима.

Почетак обећавајуће каријере која је започела победом на Међународном такмичењу у Бечу 1933. године, прекинуо је банкрот оца и пијанисткиња бива приморана да се врати у Атину где помажући породицу започиње рад на Конзерваторијуму. У родном граду 1935. године наступиће са Митропулосом, али се на европску сцену враћа тек 1939, само неколико месеци пре отпочињања Другог светског рата, те ни овај други покушај професионалног настањења на Западу није био остварив. Исте године прихватиће позив да свира у Египту, међутим, распиривање ратног вихора довешће до тога да у Египту непланирано и остане, читавих шест година, све до завршетка рата. Ипак, време проведено у овој земљи било је од виталног значаја у многим аспектима њеног уметничког развоја. У Александрији, тада космополитског граду, Ђина Бахауер се упознаје са елитним друштвеним круговима, а током ратних година, постоје професор на тамошњој школи и учестало наступа, одржавши преко 600 реситала за савезничке трупе. Шта више, једна анегдота која је заправо истинито сведочанство говори да да јој је један војни авион био стављен на располагање како би могла да одржи и по три наступа дневно на различитим локацијама. Како се сама присећала: „Научила сам да свирам све – џез, буги-вуги, лагане класике. Научила сам да мењам расположења и свирам шта год су војници тражили. И свирала сам на свим врстама клавира – пијанинима, концертним, наштимованим и раштимованим. Било је то заправо колико необично, толико и веома лепо искуство.“

По завршетку рата, Ђина Бахауер поново одлази у Лондон и у граду измењених музичких прилика у поређењу са временом њених почетака, пријављује се на аудицију код диригента Алека Шермана који је одабира за солисткињу у Григовом Клавирском концерту. Наступ у Ројал Алберт Холу 1947. године постићи ће огроман успех и готово је преко ноћи лансирати у епиценатар интересовања публике и критике. Исте године постписаће и уговор са дискографском кућом Хиз Мастерс Војс чиме су јој врата интернационалне каријере коначно широм отворена. У деценијама које ће уследити Ђина Бахауер позиционираће се као једна од најистакнутијих пијанисткиња на сценама Европе и Америке утирући пут стварању потоње легенде о уметници аутентичне романтичарске поетике изграђене у класама Корота и Рахмањинова...  

Један од композитора према којем је Бахауер имала нарочитог афинитета био је Фредерик Шопен, чија је оба клавирска концерта снимила са неколико оркестара, уз његова бројна солистичка дела, а у емисији репродукујемо снимке Баркароле и Херојске Полонезе.

Интензивна концертна каријера ове пијанисткиње је током 1950-их и 1960-их година укључивала и до стотину концерата по сезони, праћена учесталим снимањима најпре за Хиз Мастерс Војс, а потом Ар-Си-Еј и Меркјури. Амерички деби 1950. устоличиће је на сценама са друге стране Атлантика, а о њеном статусу и растућој популарности говори и податак да је концерту са Митролупосом и Њујоршком филахармонијом 1951. године присуствовао и амерички председник Труман са супругом. Још у међуратном периоду наступала је и у Београду, на Коларцу, а у наш град враћала се у више наврата и на врхунцу популарности, о чему су остале забележене критике на страницама Борбе и Књижевних новина. Занимљив је податак да је 1970. године на Бемусу заменила легендарног Артура Бенедета Микеланђелија који је због болести отказао наступ. Анагажована и ван сцене као организаторка и хуманитарац, Ђина Бахауер је била једна од оснивача данас чувеног Центра за сценске уметности „Џон Ф. Кенеди“ у Вашингтону и сарадник тамошњег „Јерусалимског музичког центра“. Редовно је свирала на добротворним концертима за различите сврхе, помажући између осталог грчкој сирочади и јеврејским добротворним организацијама. Наступајући углавном на реситалима и као солиста са оркестрима, Бахауер је била једна од ретких пијанисткиња која је деценијама одржавала константан ниво успеха и критичких признања... Умрла је 1976. године за време наступа на Атинском музичком фестивалу, а у њену част основано је и данас цењено Међународно пијанистичко такмичење са њеним именом у Солт Лејк Ситију, док се њена целокупна заоставштина чува у легату Бригам Јанг Универзитета.
У другом делу емисије, Ђину Бахауер представљамо у улози солисткиње у једном од концерата који су били њен заштитни знак – Трећем калвирском концерту у де-молу, опус 30 Сергеја Рахмањинова. Снимак живог извођења са Хјустонским симфонијским оркестром и Џоном Барбиролијем забележен је 1964. године.

Особени израз ове пијанисткиње лако се препознаје већ након првих тонова, како у пунокрвној животној енергији која је протицала њеним фразама, тако и у  блиставој техници која је, чини се, пре била урођена него научена. У извесном смислу „робусног тона“ (или боље рећи масивног тона) који је задржавао конзисетнтност у свим динамикама и регистрима, пијанисткиња је лако из лирских прелазила у сликање драмских, еруптивних музичких ситуација. Овакве способности, које су у основи биле покретане спонтано и интуитивно, и јесу биле разлог зашто је Бахауер далеко више волела живе наступе него лабораторијске услове студија, говорећи како јој је за успешну интерпретацију потребна близина публике и комуникација са њом. Технички савршене, њене интерпретације биле су у основи пажљиво припремане до последњег детаља о чему сведочи обиље „музичких информација“ које слушаоцима пружају њена минуциозна осветљења мотивике или других мањих сегмената музичког тока којима је придавала велику пажњу. Тек тако осмишљена тумачења сусретала су се на концерту са спонтаношћу егзекуције за инструментом, остављајући убедљив утисак једне истински велике и сугестивне уметности…

Аутор емисије: Стефан Цветковић