Фердинан Еролд: Зампа, или Мермерна невеста

Јулска револуција у Француској, 1830. године, донела је промену режима и успостављање јулске монархије Луј-Филипа. Револуционарни дух је почео да прожима француско друштво, а млађе генерацију су желеле да продрмају буржоаско друштво и његову стабилност, да испитају границе и да пусте машти на вољу. То је био елан француског романтизма у његовом успону. Позориште на француском језику је одговорило на позив Виктора Игоа за "ревитализацијом прошлости". Са друге стране, утицај немачког и енглеског романтизма, донео је у Француску љубав према фантастичном и натприродном. Историјска и фантастична струја су се сусреле у француској великој опери, доносећи свако са своје стране, драмски потенцијал, као и могућност да се крочи у смеле музичке и сценске евокације. Идеална епоха за сижее различитих уметничких дела, у којој су се спајала ова два пола био је средњи век, који је у Француској добио на изузетном значају, кроз деловање како Виктора Игоа, тако и архитекте Ежена Виоле-л-Дика, који је својим неоготичким торњевима обележио базилику Нотр Дам.

Романтичари су разумели целу прошлост Европе пре просветитељства као простор испуњен страховима – од утицаја ђавола, од великих ратова и непогода, од бандита, од ноћи, од страшних олуја, од Турака и других непознатих народа. Сви ови страхови нашли су се на окупу у малом сицилијанском месту где живи Камиј, јунакиња опере „Зампа, или Мермерна невеста”. Мештани су под заштитом чудотворне статуе једне преминуле девојке, а стално им прети страшни гусар Зампа. Сам пират у себи носи карактеристике: Фауста, одбацивањем сваког морала, Дон Жуана због своје незасите заводничке природе, Лутајућег Холанђанина због изненадног упада у мало место и Ернанија због фаталности која га прати. Он је прави антихерој романтичарског кова.

Није ни чудо што је Еролдова опера „Зампа” по извођењу 1831. године у опери Комик у Паризу пожњела незапамћен успех. Сам либрето је инспирисан Молијеровим Дон Жуаном, а написао га је књижевник Ан-Оноре-Жозеф Диверије, познат под псеудонимом Мелесвил. Нови директор Опере Комик, Емил Либер је поверио писање Фердинану Еролду, за премијеру у новој сали Вентадур, у време када је ова оперска кућа пролазила кроз кризни период, под великим притиском својих ривала, посебно саме Париске опере. Занимљивост је да је сам Еролд у то доба био диригент хора у Опери, а имао је и солидну репутацију као композитор комичних опера. Успех, који смо поменули био је производ и Еролдове инспирисане партитуре, али и сценографије и костима које је направио режисер Соломе. Централни елемент сценографије је била статуа из наслова у лажном мермеру, која се за велике паре изнајмљивала свим осталим позориштима приликом нових поставки опере под изговором да је „цело дело управо у овом кипу”. Публика је, такође, уживала и у бројним светлостним ефектима, укључујући и ерупцију вулкана.

Популарност „Зампе” је била велика, почевши од увертире у којој се налазе главне теме опере, а треба напоменути да је број извођења овог дела чинило неких седам посто свих оперских представа у XIX веку. ’Зампина’ мода је ускоро захватила целу Европу. По боравку у Бечу 1832. године, Рихард Вагнер је завапио „Где год да сам био, чуо сам Зампу и Штраусове потпурије Зампе. Те две ствари су биле у то доба мој највећи ужас”. И поред елитистичког згражавања, партитура „Зампе” је прави одраз духа времена, одлично написана, драматична, мелодична и забавна у исто време.

Уредница Ксенија Стевановић