Антологија српске музике

Рођен је у Шмарјети код Марибора 1923. године, али је током ратног вихора исељен са породицом у Србију, где уточиште прво налази у Гружи, а потом и у селу Станово код Крагујевца. Године 1947. уписује Музичку академију у Београду, где завршава композицију у класи Марка Тајчевића. Потом се усавршавао на летњим курсевима код диригента Ханса Сваровског и композитора Ханса Јелинека, иначе професора на Бечкој музичкој академији. Његов највећи допринос развоју музичког живота у Србији био је што се у периоду од три деценије, од 1952. до 1986. године, налазио на месту диригента Дечјег хора Радио-телевизије Београд. У том периоду, овај ансамбл је извео велики број нових композиција домаћих аутора писаних управо за њих и допринео афирмацији, али и стандардизацији музике за децу у нашој средини.

Из искуства које је стекао у раду са децом, произашла је и дечија опера „Јежева кућа”, прва те врсте у бившој Југославији. Вауда и либретиста, новинар, Јован Алексић, створили су музичко-сценску прераду једног од најпознатијих дела послератне дечје литературе – „Јежеве кућице” Бранка Ћопића. Опера је компонована 1957, а премијерно је изведена у мају 1959. године на телевизији, под режијом Мирјане Самарџић и са познатим глумцима попут Миће Татића у главним улогама. Потом, „Јежева кућа” добија и свој сценски живот, када је 1963, године постављена на сцени Народног позоришта у Сарајеву. У Београду је изведена 1974. године, у оквиру дана Музичке омладине, у Народном позоришту, када су певали чланови ансамбла попут Мирослава Чангаловића и Гордане Јевтовић, а дириговао је Борислав Пашћан.

У опери „Јежева кућа” појављује се пет солиста – Јеж (баритон), Лија (сопран), Меда (бас), Вук (тенор), Јазавац (баритон), од којих овај последњи замењује оригиналан Ћопићев лик Дивље свиње. Ту су још и хор и оркестар мањег сатава, обогаћен деоницама клавира и ксилофона. У свом трајању од педесет минута, има три чина и једанаест сцена, а на почетку налази се и полетна увертира, у којој се појављују главне теме овог приступачног и допадљивог дела. Поред заокружених малих арија које функционишу као карактеризација личности, ту су и прокомпоновани дијалози, као и ансамбли солиста на крају чинова, односно духовити хорски наступи дечјег ансамбла који илуструју на пример Осе и Бубе.

По речима музиколошкиње Вање Грбовић „Музички језик опере ослобођен је сложених хармонија и великих контраста, који доприносе напетости у музичком току. Музика је илустративна, у функцији драмске радње и њених ликова, због чега је једноставна и својом истакнутом мелодиком приступачнија млађим гледаоцима”.

Уредница Ксенија Стевановић