Пијанизи Балкана – Константинос Пападакис

На почетку каријере хваљен као једна од великих нада међународне пијанистичке сцене, а потом афирмативно описиван као уметник природне спонтаности и искреног израза, грчки пијаниста Константинос Пападакис један је од засигурно најбољих савремених клавирских интерпретатора потеклих из ове балканске земље. И мада већ више од две деценије живи у Сједињеним Америчким Државама где концертира и делује као професор, његови редовни ангажмани у родној земљи, међу којима посебно место заузима „Летња школа музике” коју води у Атини за ученике и студенте из Грчке и региона, као и сарадње са грчким композиторима чија дела радо изводи и промовише, чине га не само по рођењу пијанистом који Балкан доживљава као свој матични простор. Пијанизам Константиноса Пападакиса, већ при првом сусрету пажњу привлачи префињено култивисаним изразом – педантно извајаним контурама фраза, те деликатним звуком којим са једнаким успехом износи дела "старих мајстора" колико и најзахтевнија дела романтичарског и раног модернистичког репертоара. Музичар лирског сензибилитета, Пападакис би се по карактеру можда најближе могао упоредити са данашњим Михаилом Плетњовим, чији "контемплативни" приступ музици и тежња ка крајњем поједностављењу музичког исказа за инструментом делују наглашено контрастно општој убрзаности савременог живота. Међутим, у једном оваквом опредељењу може се наћи довољан аргумент да се уметност према духу времена у којем настаје може уодносити и кроз индивидуални ескапизам као уметникову потрагу за неопходном контратежом ставрности. Тада, његова привидна алијенација добија функцију ангажованости у сврху духовне катарзе коју својим делом публици нуди.

На почетку емисије ћемо представити избор Пападикасових интерпретација соната Доменика Скарлатија. Стилски коректан у мери коју допушта извођење на савременом клавиру, Пападакисов лазуран, безбрижан, благо меланхоличан, чак и сентименталан Скарлати плени високом естетиком звука, оствареном филигранским брушењем мотива и пасажа.

Рођен 1972. године у Ираклиону, на Криту, Пападакис је студирао на Хеленскон музичком конзерваторјуму у родном граду, у класи Вилме Антонакаки. Пажњу домаће музичке јавности привукао је победом на Пан-хеленском пијанистичком такмичењу у Солуну, која му доноси стипендију за наставак студија у Атини где постаје студент Костаса Гаетаниса. Са ове институције излази овенчан дипломом и „Златном медаљом за изузетност” која је први пут додељена управо њему. Костантинос Пападакис се потом усавршава код Мартина Тиримоа и Николаја Петрова, а добија и јединствену прилику за рад са великим Владимиром Ашкеназијем. Средином деведесетих Пападакис одлази у Сједињене Америчке Државе где на Уметничкој школи Универзитета у Бостону завршава још један циклус студија код Ентонија ди Бонавентуре, америчког пијанисте специјализованог за музику 20. века. По завршетку ове школе 2000. године, Пападакис на њој добија своју класу, те своје професионалне (педагошке колико и концертне) ангажмане од тада, тежишно усмерава на амерички континент. У том смислу, може се поменути и то да је у периоду од 2006. до 2011. Константинос Пападакис био гостујући професор и на Семјуел Барбер колеџу на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Ипак, захваљујући вези са родном Грчком коју никада није прекидао, овај пијаниста је редован је гост у домовини, не само као самосталан уметник, већ и као солиста са грчким камерним ансамблима и оркестрима, са којима је остварио и наступе по европским земљама. Мада не географски екстензивна, његова биографија бележи наступе у појединим европским земљама, Русији, те примарно у Канади у Сједињеним Америчким Државама где је за протеклих двадесетпет година одржао велики број концерата, између осталог и у Карнеги холу. Прилично свестраних репертоарских оријентација које обихватају преко три стотине солистичких дела, Пападакис изводи остварења Скарлатија, романтичарских композитора, затим Бартока и Стравинског, али и савремених композитора попут Лигетија и Крамба. Критика је веома позитивно истакла његова тумачења Бахових Енглеских свита, као и Лигетијевих Етида за клавир. За сада једини албум у његовој дискографији посвећен је музици Франца Листа.

Поводом 200. годишњице рођења овог композитора 2011, Константинос Пападакис је снимио несвакидашњи албум насловљен „Кратки Лист” са јединственим избором Листових клавирских минијатура. И мада су сва дела на овом албуму у продукцији независне грчке дискографске куће Си-Ди Бејби крац́а од неколико минута, свако од њих појединачно пружа увид у једну страну Листовог номадског, поетског, ђаволског, романтичног, виртуозног, религиозног и авангардног музичког карактера.

У емисији ћемо Пападакисов пијанистички израз приказати и избором његових интерпретација дела Франца Листа са овог албума. Пападакисов Лист је кристално јасног звука, наглашено поетичан, па и сентименталан (што уосталом одговара стилу салонске клавирске минијатуре којој ова дела припадају), без јачих карактерних напона карактеристичних за већа Листова дела. У дискографији мађарског композитора којом доминирају његове Године ходочаћа, Трансценденталне етиде, Соната у ха-молу или клавирски концерти, Пападакисов фокус на кратке форме представља истинско освежење.

Аутор емисије: Стефан Цветковић