Жене у музици – Лорејн Хант Либерсон

Лорејн Хант Либерсон, која је живела од 1954. до 2006. године, у историји музике остала је упамћена као једна од најцењенијих мецосопранисткиња своје генерације, позната по изразитој музикалности, емотивним интерпретацијама, топлини гласа и јединственој сценској појавности. Критичари често истичу да је певање претварала у ‘духовни чин‘, а била је инспирација и потоњим генерацијама мецосопранисткиња попут Џојс Дидонато, Ане Софи фон Отер, Саре Коноли и других.

Рођена је 1. марта 1954. у Сан Франциску у музичкој породици: њен отац је био хоровођа и педагог, а мајка чембалисткиња и диригенткиња. Одрастање у атмосфери барокне музике и хорског певања имало велики утицај на њен каснији уметнички развој. У младости је студирала виолину, а потом и певање. Диплому је стекла на Конзерваторијуму у родном граду, кратко време је била активна као оркестарска виолинисткиња, да би се убрзо потпуно посветила певању. Најпре је наступала у барокним ансамблима и хорским саставима у Сан Франциску и Бостону, а њене интерпретације дела Баха и Хендла привукле су посебну пажњу музичких кругова. Велики преокрет у каријери уследио је осамдесетих година када је започела сарадњу са редитељем Питером Селарсом који ју је ангажовао у савременим продукцијама барокних опера, да би крајем деведесетих постала и једна од најтраженијих мецосопранисткиња и најцењенијих интерпретаторки барокне музике. Наступала је у бројним оперским кућама у Америци, као и на концертним сценама Европе где је публика њене интерпретације описивала као „искуство духовне трансформације”, а саму Лорејн Хант Либерсон као „певачицу која је срушила границу између уметности и живота”. На широком репертоару дела која је изводила, посебно место припадало је остварењима Баха, Хендла, Персла и Моцарта, али и савремених композитора попут Џона Адамса.

Године 1999. ступила је у брак са композитором Питером Либерсоном који јој је 2005. посветио циклус који чини пет песама на стихове Пабла Неруде. Ово дело, једно од најдирљивијих остварења савремене вокалне литературе, премијерно је интерпретирала на концерту одржаном исте године уз пратњу Филхармоније из Лос Анђелеса под управом Еса-Пеке Салонена. Наредне, 2006. године преминула је услед болести, а њена смрт дубоко је потресла музички свет. Скрхан болом због губитка супруге, Питер Либерсон је одлучио да јој у знак сећања посвети песме поново бирајући Нерудине стихове. Циклус Песме љубави и туге састоји се од пет песама из Нерудине збирке Сто љубавних сонета из 1959. године и једно је од последњих остварења у композиторовом опусу.

Уредница Ирина Максимовић Шашић