Херберт Маркузе: Идеја прогреса у светлости психоанализе (2)

На почетку овог текста Маркузе прави разлику између два типа појма „прогрес”, који карактеришу модерни период западњачке културе. Први тип, „технички прогрес”, одређује се квантитативно и односи се на укупно повећање људског знања и способности у току развоја културе; овај вид прогреса доводи до повећања друштвеног богатства, али, упоредо с тим, и до увећања потреба људи и умножавања средстава за њихово задовољавање. Други тип прогреса одређује се квалитативно, као „хуманитарни прогрес”, и он се – нарочито у идеалистичкој философији, пре свега код Хегела – доводи у непосредну везу са остваривањем људске слободе и моралности током историје. Маркузе наглашава суштинску унутарњу међузависност између квантитативе и квалитативне димензије прогреса, будући да технички прогрес представља услов за хуманитарни прогрес. Ипак, технички прогрес не доводи аутоматски до хуманитарног прогреса. С тим у вези, Маркузе пише: „Технички прогрес, који, као такав, извесно представља претходни услов слободе, никако још не значи и остваривање веће слободе. Довољно је узети идеју тоталитарног друштва изобиља [...] да би се увидело да су потребе људи у њему свакако више-мање задовољене, али тако што се у њему људима управља, њиховим приватним и њиховим друштвеним животом, од рођења до смрти. Ако се овде уопште још може говорити о срећи, може бити речи само о срећи којом управљају они који држе власт у својим рукама.” Овој песимистичкој визији квалитативне димензије прогреса Маркузе супротставља своју „утопијску” тезу да би модерно индустријско друштво веома брзо могло да достигне степен у којем би начело репресије, које је, према Фројдовом тумачењу, до сада управљало историјским развојем културе и цивилизације, могло да се покаже као застарело.

Превод: Бранко Јелић
Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић