Грамофонија – Луиђи Керубини: Реквијем у це-молу

Снимак је забележио легендарни сниматељ компаније Мелодија Северин Пазухин са чијим радом смо се више пута сусретали у претходним емисијама. Овај снимак се може сврстати у групу његових радова са почетка осамдесетих година начињених на преносној дигиталној опреми компаније Сони, која је била инсталирана у Москви. Њих обједињује то што су објављивани на винилима са омотима на којима је најчешће само стајала једна реч “дигитално”, без икаквих других детаља о снимку, будући да је главни циљ био објављивање на дигиталном носачу звука. Међутим, како је Мелодија каснила са производњом компакт-диска, снимци су објављивани само на плочама следећи већ устаљену праксу оскудних пратећих информација на омоту. Тако није било могуће сазнати значајне информације о пореклу и врсти звучног записа из самог издања, већ су подаци постајали доступни посредно, кроз написе у часописима и монографијама. Како у једном од њих истиче композитор Антон Батагов који је био Пазухинов ученик и асистент у периоду настанка ове плоче, значај сниматеља за крајњи звучни исход је веома потцењен, будући да је његов ментор био познат као ауторитет у студију који је често утицао на креативне одлуке аутора или диригената, прилагођавајући их условима снимања и продукције. Пазухин је био један од првих Мелодијиних сниматеља који је овладао дигиталном технологијом, те је имао прилике да сарађује са најчувенијим музичарима свог времена, као што је Рождественски. Њих двојица су започела сарадњу још раних седамдесетих година и реализовали су више десетина плоча са претежено великим вокално-инструменталним остварењима. Први дигитални снимци које су објавили су биле Шостаковичеве Симфоније број 9 и број 11 1983. године, а у наредних неколико година ће уследити још осам записа насталих на истој опреми. На преласку из осамдесетих у деведесете године је Мелодија објавила и по неколико реиздања ових плоча са промењеним омотима, али је већина постала доступна на компакт-диску са ознаком DDD тек након распада СССР-а.

Плоче из серије посвећене интерпретацијама чланова хора и оркестра совјетског Министарства културе предвођених Рождественским, објављиване су управо од 1983. године и првог дигиталног снимка који је овај ансамбл реализовао са Пазухином. Њих одликује униформни дизајн омота на којем су се мењали поједини детаљи и боја, али је форма остајала иста за све плоче. Иако највише пажње у серији привлаче дигитални снимци, у оквиру ње је средином осамдесетих година објављен и одређен број аналогних снимака које су такође реализовали исти актери. Плоче са овим карактеристичним омотом су престале да се објављују 1986. године, али су снимци из серије били често део разних реиздања, све до данас. Иако се рани дигитални записи сматрају углавном мање квалитетним од савремених, плоче из ове едиције које су постале антологијска издања попут записа који емитујемо, сведоче о томе да је реч о технолошкој предрасуди, будући да се њихова популарност до данас не смањује.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић