Пијанизми Балкана – Ида Гамулин

На хрватској пијанистичкој сцени једно име већ више од четири деценије издваја се као синоним за узоран уметнички квалитет и истрајну посвећеност концертном позиву. Реч је о Иди Гамулин, пијанисткињи која је, осим у домовини, пажњу музичке јавности привукла и изван њених граница, те по својим репертоарским фокусима и самој стилистици свирања истакла као препознатљива индивидуалност. Лондонски Тајмс писао је још почетком осамдесетих година прошлог века како се „…у стилски разноврсном и захтевном програму, Ида Гамулин представила као изузетна пијанистичка личност снажног израза који одушевљава у распону од поетске контемплације до моћне бравурозности гранитно чврстих октава”, додајући да свој пијанизам обликује „у маниру који подсећа на легендарну Ани Фишер”.

Рођена 1957. године у Сплиту, Ида Гамулин је студије клавира похађала на загребачкој Музичкој академији код Јурице Мураија, а усавршавала се у Вајмару код Родолфа Керера, те Лондону, граду који ће се снажно утиснути у њену потоњу каријеру. У њему је радила са Алфредом Бренделом, Џоном Лилом и Ани Фишер. У овом граду, Гамулин је, наиме, 1983. године освојила престижно пијанистичко такмичење са именом Мајре Хес, које јој је отворило врата не само водећих концертних дворана у Британији, већ и тонских студија на острву. Исте године, ни мање ни више него пред микрофонима Си-Би-Еса, снимила је тако свој први албум са делима Јохана Себастијана Баха, привукавши пажњу и похвалне речи критике. Она из пера цењеног Лионела Салтера, која је изашла у „Грамофону”, омогућила је Иди Гамулин да добије понуду за снимање у чувеном Студију Еби Роуд, где је за И-Ем-Ај забележила музику Сергеја Прокофјева. Уследио је низ дискографских издања у Британији, настављен минијатурама Доре Пејачевић и Франца Листа. У тадашњој Југославији, отпочела је сарадњу и са Југотоном, па је у низу дискографских упеха који су обележили сам почетак каријере пијанисткиње остало нотирано, да је свој први дигитални снимак загребачки издавач реализовао управо са Идом Гамулин. Упоредо са студијском, осамдесетих година она почиње и концертну активност. Међу наступима који су обележили њену афирмацију на сцени, издвојила су се два солистичка концерта у Квин Елизабет холу у Лондону. У то време Ида Гамулин такође се представља и у другим европским земљама, те одлази на турнеје по Совјетском Савезу, и у Сједињене Америчке Државе. Претежно посвећена солистичкој пракси на почетку каријере, након једног запаженог концерта који је у Лондону одржала са Мартом Аргерич и Стивеном Ковачевићем, почела је да наступа и као камерни музичар сарађујући са бројним европским музичарима.

Сумирајући своју богату концертну праксу, у једном интервјуу Ида Гамулин је изјавила: „И након низа година искуства на подијуму, сваки концерт за мене је јединствен и непоновљив. Пред препуном двораном, на њему сам ипак сама са својим клавиром и могу се препустити емоцијама, јер тако комуницирам с публиком у доброј музици. Присећам се једног снимања Сонате у фис-молу Јоханеса Брамса посвећене Клари Шуман, у потпуно празној Великој дворани Лисински. На подијуму смо били само клавир, микрофон и ја у снажној, емоционалној музици пуној страсти. Било је то непосредно након неколико месеци паузирања од наступа. Тај снимак је у Америци био награђен као најбоље извођење Брамса. Волим да је послушам понекад, јер је страствена и проживљена.”

Звучни свет Иде Гамулин осветлићемо њеном интерпретацијом управо Брамсове Сонате број 2 у фис-молу, коју је Кроација рекордс објавила 1993. године.

У једном интервјуу, уметница је изјавила следеће: „За дугу и успешну каријеру најважнија је потреба за свакодневним посвећеним радом на инструменту, потреба попут воде и хране без које не можете живети. Можда је потребно и мало среће, без које није лако опстати тридесет-четрдесет година активно на сцени. И данас вежбам два до три сата дневно, а пре концерта и више, али сам и мимо тога непрестано у концентрацији и мислима у музици. Ако имате добру технику и меморију, није потребно вежбати сатима понављајући исти програм. То убија креацију и могућност изненађења на концерту, чему се увијек искрено радујем...” Богато концертно искуство, Ида Гамулин већ више од тридесет година дели и са младим пијанистима као професорка на Музичкој академији у Загребу. Посвећена је и промоцији хрватске музике на подијуму, а посебно место у њеној професионалној биографији заузима музика Доре Пејачевић, хрватске композиторке романтичарске епохе, чија је комплетна клавирска дела редиговала за штампу, али и снимила већи део њеног опуса. Као и другим делима музичке литературе – а поменућемо да поред врсних тумачења дела Баха и Бетовена ова пијанисткиња највећи афинитет исказује ка музици 19. века – Ида Гамулин музици Доре Пејачевић приступа са преовлађујућим лирским заносом као главном цртом свог уметничког карактера. Истичући да је на обликовање њеног пијанизма највише утицала руска литература: бриљантна перкусивност Прокофјева, оркестарски звук и природни рубато Рахмањинова, тамне емоције Шостаковича и дубина Скрјабина, Гамулин је изградила пијанистички израз великог дијапазона боја и знатне карактерне еластичности. Реч је о пијанизму висококих естетских квалитета којим ова уметница обликује надахнуте и стилски прецизне интерпретације. Таква су и њена тумачења комада из циклуса Живот цвећа опус 19 Доре Пејачевић, као и два Интермеца опус 38 и Фантастични комади опус 17 ове ауторке које ћемо такође репродуковати.

Аутор емисије: Стефан Цветковић