Пијанизми Балкана – Дора Бакопулос

„...Она поседује изузетан пијанистички квалитет... чисти таленат у којем се интелигенција комбинује са живим и увек занимљивијим сензибилитетом... Дар за комуникацију у коме се могу препознати особине аутентичног интерпретатора показала је кроз двадесет четири Шопенова Прелида која изводи са свом разноликошћу проговарајући много тога. Њен префињен пијанизам, задивљујући додир и песничка машта били су у потпуној хармонији са хировитим духом великог Пољака...”

„Пијанисткиња природног израза, која се не користи никаквим триковима у свом пунокрвном свирању... Њен музички ток је флексибилан и глатак, а чак и густа фактура звука увек је врхунски изоштрена...”

Ови комплименти музичке критике упућени грчкој пијанисткињи Дори Бакопулос, осветљавају само део њеног извођачког стила којим се још пре шест деценија, ступивши на музичку сцену Грчке, а потом и иностраних концертних дворана, указала као једна од најреспектабилнијих савремених клавирских интерпретаторки из ове балканске земље. До данас, Дора Бакопулос је изградила значајну каријеру – једнако ону концертну колико и педагошку, уз дискографски опус који представља трајно сведочанство њеног јединственог музичког израза. Њега красе еруптивна енергија из које упечатљиво пулсира животни жар и, наслућује се по свему, оптимистички став ове уметнице.

Рођена у Атини 1942. године, Дора Бакопулос учење клавира започела је у деветој години, а студирала је на конзерваторију у родном граду, у класи Марике Папеану код које дипломира у седамнаестој години. Потом одлази у Женеву где на тамошњој академији наставља школовање код пијанисте и композитора Луја Хилтбранда, стекавши диплому ове институције са посебном наградом за показани виртуозитет. Занимљиво је да је период усавршавања провела код неколико прилично различитих пијаниста попут Фридриха Гулде на његовој летњој школи у Салцбургу, потом код Паула Бадуре-Шкоде и Алфреда Брендела у Бечу, те напослетку Никите Магалофа у Женеви. Занимљива је анегдота да је њеном наступу у Њујорку, на самим почецима, присуствовао и славни диригент Димитри Митропулос који је, одушевљен извођачким способностима своје земљакиње, изрекао изузетне похвале, охрабривши је да настави са грађењем уметничке каријере. Током раних 1960-их година Дора Бакопулос осваја и награде на два међународна конкурса у Минхену и италијанском Варчелију, које јој помажу у афирмацији на европским сценама, те тако у наредним годинама она бележи наступе у Лондону, Варшави, Паризу, Москви и Санкт Петербургу и другим значајним центрима. На њима деловала је у првом реду као солиста, те са оркестрима и у камерним саставима, сарађујући пре свега са бројним великанима грчке музике попут Теодоракиса, Корколиса или Хаџдакиса, односно са интернационалним звездама од Јехудија Мењухина до Марте Аргерич, са којом је наступала у клавирском дуу. Окренута романтичарском репертоару, Дора Бакопулос се претежно специјализовала за музику Шопена, Брамса, Рахмањинова и Скрјабина, али и грчких композитора 20. века чија је дела агилно промовисала у земљи и изван ње.

У емисији репродукујемо избор комада из опуса 116 Јоханеса Брамса. Широке фразе немачког романтичара Дора Бакопулос уобличава са ауторитативном чврстином и енергичним пулсом чија се прикривена присутност наслућује и у лирским композицијама овог циклуса.

Као велики поклоник жанра лида, ова пијанисткиња је 2005. године на острву Егини покренула Интернационални фестивал посвећен камерној музици и соло песми чији је организатор била пунх петнаест година. Ипак, поред организаторског, значајан сегмент њеног професионалног ангажмана чини педагошка пракса на Атинском конзерваторијуму на којем је Бакопулосова провела пуних четрдесет година држећи класу клавира, једно време и као шеф катедре. За њен значајан допринос музици, ова институција доделила јој је награду Моцениго, а истим поводом 2021. године добила је и Златни крст Ордена доброчинства од Председника Грчке Републике. Дискографски опус Доре Бакопулос, реализован у сарадњи са грчким дискографским кућама Лира и Сириус, односно И-Ем-Ајем (за који је објавила један албум са делима грчких композитора), броји укупно седам студијски реализованих издања, премда је фундус снимака њених живих наступа далеко већи. На њему се могу пронаћи дела Баха, Бетовена, Шопена, Брамса, Равела, Рахмањинова али и Скрјабина, односно четврте сонате овог ствараоца коју је пијанисткиња изводила као један од заштитиних знакова свог солистичког репертоара. Симболистички програм Скрјабиновог преображаја духовног света човека у екстази, Дора Бакопулос материјализује кроз огромну градацију драматургије која, крећући се из почетне (колористички изузетно оплемењене) имперсионистичке статичности музичког тока, израста у прави ватромет ритмичких клавирских експлозија.

Композитор за чији би се опус могло рећи да представља средиште репертоара ове пијанисткиње јесте Фредерик Шопен. Посебан сензибилитет Бакопулосове за пољског романтичара приметио је и Јехуди Мењухин који је запазио да је „на свету, мало људи попут ње који имају прави рубато за Шопенову музику”. Он, међутим, код ове пијанисткиње не проистиче из потребе за сентименталним умекшавањем фразе, већ из њеног високо култивисаног музичког укуса којим на оригиналан начин истиче лирску димензију Шопенове музичке мисли. Та лирика код Доре Бакопулос распреда се у мелодијским линијама које уместо у широким даховима, она исцртава прецизним гестовима; те линије су често оштре и изломљене по фразама и мотивима, уместо што би очекивано биле надахнуто валовите. Међутим, са друге стране управо такве лирске мелодије Шопенове музике у интерпретацијама Доре Бакопулос неуобичајено су сугестивне и изнад свега искрено изнесене. Ове особености у емисије ћемо осветилити управо њеном интепретацијом Шопеновог Другог клавирског концерта у еф-молу, опус 21 са снимка начињеног на концерту са Атинским државним оркестром и Кристијаном Мандеалом, одржаном у атинској дворани Мегарон 2002. године.

Аутор емисије: Стефан Цветковић