Уметност интерпретације – Мицуко Учида

Током преко пет деценија активног деловања, Мицуко Учида је заузела централно место на савременој светској пијанистичкој сцени, истичући се као уметница која је поред бројних награда и признања стекла широко поштовање публике и наклоност критике. Бескомпромисном уметничком посвећеношћу Мицуко Учида је успела да изгради јединствен пијанистички стил који се заснива на сувереном владању техником и пажљивом конципирању интерпретације за коју се с уверљивошћу може рећи да резултира истински оригиналним тумачењем музичке литературе. Њену оригиналност поједини критичари тумаче као симптом културног залеђа из којег потиче, премда ово гледиште у великој мери умањује чињеница да је Учида већ са дванаест година из родног Јапана дошла у Европу где је и развила своју уметничку личност. Ипак, иако је образовање стекла у Бечу код Рихарда Хаузера, и Вилхелма Кемпфа, једног од истакнутих заступника немачке пијанистичке школе, Мицуко Учида је развила амбивалентан однос према извођачкој традицији и затеченим конвенцијама. Ова амбиваленција одгледа се у вишеструкости односа који Учида успоставља према чиниоцима интерпретације – од познавања историјског контекста настанка дела, његове стилске димензије, па до уважавања могућности савременог инструмента, који као такав, пак стоји у несразмерном односу према претпостављеним аутентичним захтевима композитора. Ове међусобно контрадикторне условљености, Мицуко Учида разрешава „мулти-стилистичком” интерпретацијом која истовремено поштује стилске координате дела у општим цртама, остављајући, међутим, довољно простора за прилично оригинално обликовање његовог звучног тока, вођена превасходно сопственим осећајем и музикалношћу. У том смислу, може се говорити о три основне карактеристике интерпретације Мицуко Учиде – изузетној пажњи коју поклања култури тона, превасходно у смислу инсистирања на његовим колористичким вредностима, затим израженој артикулацији, као и готово праволинијском усмерењу фразе која не подлеже звучној разуђености, већ се геометријски развија из почетног мотива као звучног и карактерног исходишта. Сложена звучна структура се у овим захватима указује као један од највиших домета пијанизма Мицуко Учиде, откривајући је као изузетног и несвакидашњег музичког „архитекту”".

Своје интерпретативне концепте, Учида примењује на релативно широком репертоарском пољу, истичући се посебно тумачењем дела Волфганга Амадеуса Моцарта, раних немачких романтичара, затим Клода Дебисија и представника Друге бечке школе.

Афирмацију у једног од водећих савремених интерпретатора Моцарта, Учида је остварила током 80-их година 20. века. Учесталим концертима током овог периода она је промовисала свој концепт интерпретације Моцартових дела који је био заснован на готово огољеном презентовању самог текста кроз истицање чистоће формалних контура и прецизну звучну избалансираност. Наизглед аскетска, у одсуству примене декоративних пијанистичких средстава, попут динамичких сенчења или педализације, Учидина интерпретација Моцарта се не заснива на покушају досезања замишљеног аутентичног звука дела, већ се указује као једно могуће, из савремене перспективе конструисано, оживотворење дела као историјског артефакта отвореног ка неограниченом спектру могућих тумачења. Континуирано снимање Моцартових дела за дискографску кућу Филипс, промовисало је Мицуко Учиду широм света као „Моцартовог пијанисту”, док је њен пројекат снимања комплета Моцартових клавирских концерата, наишао на изузетан пријем музичке критике.

Поред награда на великим мађународним такмичењима током седамдесетих година, попут Бетовеновог такмичења у Бечу, Шопеновог у Варшави и Међународног такмичења у Лидсу, којима је започела своју каријеру, Мицуко Учида је током неколико деценија снимања добила и бројне похвале за своје студијске албуме, док је последњих година, као зрео уметник који је несумњиво трајно обележио савремени пијанистички тренутак, овенчана престижним признањима међу којима су Орден реда Британске империје, Златна медаља Филхармонијског друштва у Лондону и почасни докторат Оксфордског универзитета.

Аутор текста: Стефан Цветковић
Уредница емисије: Ивана Неимаревић