Пијанизми Балкана – Стјепан Радић

У осврту на хрватску пијанистичку сцену друге половине 20. века, као једна од незаобилазних фигура издваја се Стјепан Радић, ученик Светислава Станчића, утемељитеља знамените загребачке пијанистичке школе, те један од истакнутијих експонената ове националне линије клавирског извођаштва. Поневши име свог деде, политичара и хрватског националног првака, Стјепан Радић је једним аспектом свог јавног деловања носио сећање на славног претка, те се уз уметнички позив активно бавио и политиком, посебно након осамостаљења Хрватске деведесетих година прошлог века. Ипак његова пијанистичка пракса у деценијама које су претходиле распаду Југославије сврстала га је међу најугледније хрватске пијанисте чију су каријеру красили наступи широм земље и у многим светским метрополама. Њу је пратила такође и студијска пракса, те професура на загребачкој Музичкој академији на којој је уживао углед једног од водећих клавирских педагога.

Ипак, у питању је био уметник несвакидашње бурног живота, обележен колико породичним презименом толико и самим именом, услед чега је у првим годинама након Другог светског рата, доласком комунистичких власти, био чак и затваран. Рођен 1928. у Загребу, Стјепан Радић је клавир почео да учи са пет година код Маргите Мац, те је свој несумњиво велики таленат показао већ на јавном наступу наредне, 1934. године. На Музчкој академији у родном граду студирао је потом код Петра Думичића, Иве Мачека и посебно код Светислава Станчића у чијој класи и дипломира 1955. године као најбољи студент академије. Током студија, 1953, био је и победник Југословенског такмичења музичких уметника, а непосредно по завршетку академије одлази у Рим где на Академији Санта Ћећилија завршава посдипломске студије код чувеног италијанског пијанисте и педагога Карла Зекија. Професионални ангажман започео је на Хвратском радију, касније телевизији, као члан Загребачког клавирског трија у којем је деловао између 1955. и 1961, након чега постаје Станчићев асистент, а потом и професор који ће на Загребачкој академији држати клавирску класу све до пензионисања 1995. године.

Паралелно са формалним запослењем у Загребу, Стјепан Радић је афирмацију стицао као пијаниста, те је у времену пуног замаха југословенске музичке културе и њеног отварања ка свету од почетка 1960-их година био међу активнијим актерима, превасходно хрватске музичке сцене. Осим на сцени Хрватског глазбеног завода на којој је најучесталије наступао готово пуних педесет година, Радић је забележио и бројна гостовања преко граница државе, у више од петнаест земаља – оним из источног блока попут Источне Немачке, Чехословачке, Бугарске, Совјетског Савеза, али и у западним, свирајући у Аустрији, Холандији, Финској, Данској, Италији. Њима се придружују и Радићеве турнеје у Сједињеним Америчким Државама, али и у далекој Кини. Његова биографија бележи наступе са бројним диригентима попут Ловре Матачића, Бориса Папандопула, Јаноша Франтишека, Панча Владигерова, али и звучнијих имена Жана Мартинона и Антонија Јанигра са којима је извео завидан број од преко двадесет клавирских концерата.

Стјепан Радић био је пијаниста широког репертоара, изводећи дела у историјском распону од Јохана Себастијана Баха до стваралаца 20. века за које је такође показивао афинитет – између осталог и за музику Стравинског и Шостаковича чија је поједина дела и премијерно извео у тадашњој Југославији. Ипак, тежиште његовог репертоара налазио се у романтичарској литератури, посебно у делима Роберта Шумана, Јоханеса Брамса и Сергеја Рахмањинова.

У првом делу емисије слушаћете Радићев снимак Шумановог Карневала опус 9, забележен 1966. године у студију Југотона. Дебитантски албум, овог пијанисте, на којем су још били и одабрани комади Скрјабина и Албениза, открива његов изразито жив и енергичан нерв, карактеристику која ће бојити сва његова потоња издања. Суверене извођачке технике и засићеног тона, Радићев стил свирања бележи црту егзактног приступа пласману музичког материјала на инструменту, суздржану педализацију која чини да и фразе романтичарске литературе попримају класичарску прегледност. Ова карактеристика се, уосталом, може приписати немачком педигреу његовог пијанизма који дугује управо Станчићу, некадашњем ученику Хајнриха Барта у Берлину.

Сведочанства својих јавних наступа, али и студијског деловања, Стјепан Радић је оставио на сразмерном броју носача звука, од којих се већина данас налази у архиви Хрватског радија, док је пет албума и комерцијално публиковано у издању Југотона. Један је, међутим, објавила и угледна дискографска кућа Филипс раних 1970-их. У питању је Ел-Пи на којем Радић са Загребачком филхармонијом и Миланом Хорватом изводи Шостаковичев Клавирски концерт број 1. Седамдесете године су, иначе, представљале замах у његовом дискографском ангажовању, те је управо Радић био иницијатор капитаног пројекта снимања свих Бетовенових клавирскх соната које је за Југотон реализовао заједно са пијанистима Дарком Лукићем, Ранком Фиљаком, Мелитом Лорковић, Јурицом Мураијем, Звјезданом Башић, Павицом Гвоздић и Владимиром Крпаном – плејадом најистакнутијих хрватских пијаниста тог времена. Да поменемо, сам Стјепан Радић је у овом подухвату узео учешће као интерпретатор четири захтевна дела: Соната опус 2 број 1; опус 31, број 1; опус 90 и опус 101. Наслањајући се на успех постигнут овим комплетом издања, Радић покреће још један, који се односио на интегрално снимање Прелудијума и фуга из обе свеске Добро темперованог клавира Јохана Себастијана Баха које реализијуе са Фиљаком, Гвоздићевом, Крпаном и Мураијем исте 1977. године, у виду бокс издања са шест Ел-Пи плоча.

Богату, пет деценија дугу каријеру, Стјепан Радић овенчао је бројним националним признањима попут награде Милка Трнина 1961, Владимир Назор за животно дело и награде Ловра Матачића коју је примио 2008. за укупан допринос хрватској музичкој култури. Као признати и осведочени уметник, Радић следећи свој породични педигре, али и нове прилике које су се стекле по распаду Југославије 1991. године улази у политику, и то као обновитељ Хрватске сељачке странке коју је основао његов деда, бивајући неколико година и потпредседник Хрватског сабора. Почетком 2000-их, већ у позним годинама живота повлачи се из јавног живота и наредне године између осталог посвећује писању мемоарске књиге Добро угођена политика – Сјећања Стјепана Радића Млађег која, асоцирајући насловом на Бахов Добро темперовани клавир, сажима његове успомене на преплете музике и политике које су обликовале његов лични животни пут. Стјепан Радић је преминуо у Загребу 2010. у 82. години.

У другом делу емисије чућете и његово извођење Крајслеријане опус 16 Роберта Шумана. Овај рани снимак настао 1967. године плени свим квалитетима који га сврставају међу релевантне тонске записе грандиозног циклуса овог раног романтичара – стилском прецизношћу, врхунском естетиком звука, и истинским надахнућем. Радићев рељефни звук у себи компримује и поетски занос и њему својствену експресију еманирајући оба пола Шумановог стваралачког бића. Међу ученицима Светислава Станчића могло би се рећи да је управо Стјепан Радић из клавира успевао да у минуциозном фокусу на детаље партитуре оваплоти највећи колористички дијапазон. Али не само због тога, већ и због нескривене емоције коју је умео да заогрне у сугестивне звучне форме својих интерпетација, дискографски записи Радићевог пијанизма буде пажњу и интересовање, већ од првих тонова.

Аутор емисије: Стефан Цветковић