Музика Боалдјеа у сенци оперске сцене

Другу емисију циклуса који приређујемо поводом 250. годишњице рођења француског композитора Франсоа-Адријена Боалдјеа, посвећујемо његовом најпопуларнијем инструменталном Концерту за харфу у Це дуру. Ово дело из 1801. године, сагледаћемо у поређењу са остварењима његових старијих савременика у истом жанру – Јохана Давида Хермана и Данијела Штајбелта.

Двоставачни Концерт за харфу опус 9 Јохана Давида Хермана, најстарији је у овом следу, компонован у Паризу у годинама које су претходиле Француској револуцији, између 1785. и 1789. године, у јеку моде овог инструмента коју је покренула краљица Марија Антоанета. Попут Боалдјеа, ни Херман није био харфиста, али је на концерту намењеном усавршеној педалној харфи радио у блиском контакту са извођачима и произвођачима харфи, међу којима се истиче Жан-Анри Надерман, у чијој је издавачкој кући концерт и објављен. Дело преноси клавирски идиом тог доба на харфу и садржи бројне извођачке изазове, попут компликоване педализације, енхармонских захвата и богате фигурације.

Боалдјеов Концерт за харфу у Це-дуру већ више од два века, заузима значајно место на концертним репертоарима генерација харфиста. Боалдје у овом концерту испољава изузетну мелодијску и ритмичку инвенцију, као и композиторску умешност, проширујући могућности тембра солистичког инструмента. Посебно плени финале концерта, које након хармонски инвентивног лаганог става Ленто, затвара дело у тоналитету це мола. Концерт је дуго био познат само у непотпуној и стилски непоузданој верзији, заправо аранжману Карла Штибера за издавачку кућу Рикорди. Оригинална партитура није сачувана у целости, а у архивама и библиотекама доступне су само делимичне оркестарске деонице, те је било потребно извршити темељну реконструкцију. Верзија коју ћете чути у емисији представља реконструкцију француског музиколога Жан Филипа Навара из 1994. године. Навар је, поред сачуваних партова, користио упоредну анализу сродних дела, историјске приручнике за оркестрацију и свирање харфе, као и истраживања извођачке праксе епохе.

Данијел Штајбелт, немачки пијаниста и композитор је највећи део свог стваралачког века провео у Паризу, а 1811. године наследио је Боалдјеа на месту директора француске опере при руском двору у Санкт Петербургу. Његов Велики концерт, компонован око 1807. године, је амбициозно дело настало у тренутку када је педална харфа постајала инструмент салонског престижа и техничке софистицираности. Штајбелтов приступ харфи одликује се пијанистичком фактуром и богатом оркестрацијом, али истовремено уважава идиоматске особине инструмента, укључујући брзе пасаже, украсе и лирску меодијску линију.

Аутор емисије Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић