Пијанизми Балкана – Давид Езра Оконшар

Међу најаутентичнијим појавама на савременој пијанистичкој сцени Турске, на маркантан начин издваја се Давид Езра Оконшар, уметник који је као концертни извођач, композитор, диригент и музиколог стекао истакнут статус превасходно у домаћој средини, а у извесној мери и у међународном окружењу. Вишеструким професионалним оријентацијама, Оконшар је за више од три деценије деловања, свој уметнички програм утемељио на синергији стваралачког, извођачког и истраживачког приступа музици, што је његовом пијанизму подарило карактер „костваралачке праксе” уз помоћ које је овај уметник успео да досегне нове изражајне аспекте клавирске литературе. Интелектуални приступ музичкој материји код Оконшара је нераскидиво повезан са специфичном извођачком техником којом производи самосвојан клавирски тон, идеалан за "прозвучавање" нових или једноставно – "другачијих" читања партитуре. Да ли се о Оконшаровом "искакању" из матрице конвенције може говорити као о последици оне специфичности која у претпоставци боји једну пијанистичку праксу смештену на културној и географској маргини европске "цивилизације", остаје међутим отворено питање, тим пре што је овај уметник своје знање највећим делом стицао на Западу. Ипак, у његовом обликовању музичких фраза, начину пласирања акцената или пластичности саме текстуре клавирског звука, несумњиво се могу пронаћи асоцијације на дијалектологију турског језика, а можда и одраз самог турског карактера – ако би се такав један стереотип наравно уопште и могао применити. А можда се једноставно само треба ослободити сваке врсте предрасуда и пијанизму Давида Езре Оконшара приступити као примеру који потврђује да је ова извођачка дисциплина заправо најмање "репродуктивна" у суштинском смислу речи, већ да је првенствено рекреаторска и стваралачка, "отворена" за уписе најразличитијих индивидуалних музикалности, имагинација, карактера, доживљаја и емоција, које је нотни запис код истинског уметника кадар да распири. Из слушалачке позиције пак, реч је свакако о деликатним нијансама доступним истанчаном уху, које међу различитим интерпретацијама исте музике препознаје њене многоструке метаморфозе. Једну такву метаморфозу Бетовенове Сонате у Еф-дуру, опус 54, обликовану на савременом клавиру и музикалношћу Давида Езре Оконшара слушаћете у оквиру емисије коју посвећујемо овом уметнику.

Рођен 1961. године у Истанбулу под именом Мехмет Оконшар, музичко образовање започео је на Музичком конзерваторијуму при Универзитету Хаџетеп у Анкари у класи пијанисткиње Нимет Каратекин и Неџила Казима Аксеса, једног од истакнутијих композиторских имена Турске, члана такозване "турске петорице". Захваљујући богатој фонотеци коју је у то време поседовао Конзерваторијум, Оконшар се упознаје са музиком савремених стваралаца попут Булеза, Месијана, Вареза и Шефера која оставља дубок утицај на његово формирање. Ипак период учења у Анкари убрзо ће се завршити, те се Оконшар са породицом сели у Белигију где образовање наставља на бриселском Краљевском конзерваторијуму за музику, у класи Жан-Клода Вандена Ејндена. Овај професор, иначе ученик славног шпанског пијанисте Едуарда дел Пуеја, поставиће Оконшарову извођачку технику на нове основе отварајући пут ка даљем, индивидуалном истраживању клавирског звука код турског уметника. Ова техника је имала своја исходишта и у учењу Мари Жаел, истакнуте француске пијанисткиње и композиторке романтичарске епохе као и Франца Листа, те се Оконшаров приступ клавијатури тако формирао на размеђи колористике француске школе и трансцедентних интенција Листовог пијанизма.

Промена власти 1977. године и бурне политичке прилике у Турској приморавају Оконшарову породицу да се врати у Анкару где наставља образовање код пијанисткиње Гилај Угурате, а потом и код Селмана Аде који га упућује у извођачки стил Пјера Санкана, истакнутог интерпретатора музике импресионизма и француске музике 20. века. У овом преплету различитих утицаја који су доминантно навирали из француске пијанистичке традиције формира се коначно и сама Оконшарова извођачка стилистика са којом се дебитантски јавно представио 1979. године реситалом на којем је извео Слике са изложбе Модеста Мусоргског и индикативно – Прелиде Оливијеа Месијана.

Непосредно пред избијање државног удара у Турској 1980. године Мехмет Оконшар успева да отпутује у Белгију где као повратник у класи Вандена Ејдена дипломира са посебном дипломом 1986. године изводећи сасвим несвакидашње – Шенбергов Клавирски концерт. Остало је забележено да је неколико година касније, чувши један његов снимак, Алексис Вајсенберг Оконшару упутио позив за усавршавање на његовим мајсторским радионицама у Швајцарској. И мада је још за време школовања, 1982. године своје умеће приказао кроз учешћа на пијанистичким такмичењима, између осталог на Конкурсу младих виртуоза у Антверпену на коме је као лауреат извео Трећи клавирски концерт Сергеја Рахмањинова, Оконшар је професионално потврђивање наставио и по завршетку студија на такмичењу Јохана Себастијана Баха у Паризу где је 1989. освојио другу награду, на Шопеновом такмичењу у Риму и Међународном конкурсу Ђина Бахауер у Сједињеним Америчким Државама 1990. на којем постиже високо шесто место. Уследиће наступи на позорницама широм европских земаља и Америке, те афирмација која му 1992. године доноси звање „Државног уметника Турске”, које му додељује Сулејман Демирел. Исте године Оконшар се враћа у Турску где до данас живи и активно делује. Прешавши у јудеизам 2014. године, дотадашење име Мехмет, заменио је именом Давид Езра под којим је наставио да се професионално представља. О овој несвакидашњој одлуци уметника која се може перципирати у координатама његовог укупног односа према затеченим узусима света, једнако у професионланом, колико и у приватном смислу, критичар Хозе Брофи је написао следеће редове: „Само мало људи размишља о вери коју добијамо рођењем. Многи људи сматрају да је то спонтани фактор који немамо ваљаног разлога нити жеље да мењамо током времена. Међутим, музичари се разликују у многим стварима, што важи и за религију. Кроз историју, осетљиве природе попут уметника су се усудиле да радикално промене многе ствари, укључујуц́и и религију. Некада је постојао тренд „одласка на исток”, путовању ка „спокоју” пронађеном у егзотичним приступима животу. Многи од њих су се, међутим, одлучили да пређу у јудаизам. Од Мерилин Монро до Самија Дејвиса млађег, број је свакако значајан... Оконшарово опредељење за јудаизам у постојец́им друштвеним околностима какве постоје у Турској јесте импресивно...”

У емисији репродукујемо Скерцо број 1 у ха-молу опус 20, а затим и Баладу број 4 у еф-молу опус 52 Фредерика Шопена. Богате звучне текстуре и агогичких гибања, Оконшаров Шопен је карактерно узбудљив колико и провокативан на равни тонске естетике и неочекивано богате поетске имагинације.

Развијајући упоредне каријере пијанисте и композитора који ове професије прожима и музиколошким студијама посвећеним музици, Оконшар се издваја као ретка појава која на једној страни ствара савремену музику, у младости авангардну, а потом електронску или како сам каже – „структуралистичку”, засновану на аналитичком приступу који резултира "затвореним" делима до детаља дефинисаним у свим аспектима партитурног записа, док на другој страни пијанистичку пажњу доминантно усмерава на канонски репертоар, о чему сведочи и његова обимна дискографија која броји више десетина албума. У највећој мери реализована у продукцији сопствене, независне издавачке куће Ел-Би-О Рекордс, Оконшарова дискографија открива посвећеност уметника обухватању целокупних опуса појединих стваралаца – међу њима, Јохана Себастијана Баха (да поменемо само комплетан снимак Добротемперованог клавира, Голдберг варијације, свих шест Партита или Уметност фуге), затим Моцарта и Бетовена са свим клавирским сонатама обојице композитопра, интегрални клавирски опус Роберта Шумана, најзначајнија дела Фредерика Шопена и многих других. Ипак, треба приметити да овим, документаристичким приступом литератури Давид Езра Оконшар не нуди – при оваквим подухватима очекивано – објективистичко "архивирање" музике у звуку, већ управо њено оригинално тумачење, дајући тиме специфичан допринос интерпретативном домену саме пијанистичке уметности. Управо из ових разлога, као пијаниста који на живим концертима такође изводи и интегралне клавирске опусе Шенберга, Берга и Веберна, те дела Стравинског, Берија и Штокхаузена, Оконшар је 2000. године од стране Библиографског центра Универзитета у Кембриџу био номинован за награду „2000 изузетних музичара 20. века”.

Међу делима која је трајно забележио налазе се и Године ходочашћа Франца Листа, а у емисији домете оваг подухвата представљамо избором комада из друге свеске Ходочашћа по Италији – Петраркиног Сонета 104 и Сонате-фантазије „После Читања Дантеа”. Оконшарове интерпретације Листових дела плене убедљивом и, рекло би се, потпуном сједињеношћу са интенцијом композитора, са његовим поетским заносом и бујношћу фантазије. Са друге стране, довршеност техничког аспекта интерпретираних дела Оконшаров пијанизам поставља у ред највиших домета клавирског извођаштва са балканског простора, односно његовог непосредног географског суседства.

Аутор емисије: Стефан Цветковић