петак, 04.07.2025, 00:10 -> 12:53
štampajГрамофонија – Дуети и кантате Г. Ф. Хендла (2)
Изводе сопран Марија Задори, контратенор Пол Есвуд, флаутиста Пал Немет, виолончелиста Чеперке Фалвај и чембалиста Петер Еле. Емитујемо записе са двоструког винила који је објавила продукцијска кућа Хунгаротон 1984. године.
Снимке које ћете слушати је забележио Иштван Берењи, сниматељ који је први у Хунгаротону имао прилике да се упозна са новом технологијом снимања током студијског боравка у Западној Немачкој. У чланку у мађарском часопису Hi-Fi Magazin из 1981. он детаљно описује своја искуства која ће две године касније довести до реализације записа којима је посвећена ова емисија. Наиме, оно што је веома упадљиво у његовом тексту јесте да говори из позиције у којој дигитални носач звука још није нешто што се разматра, већ се његова поређења између дигиталних и аналогних записа односе на то како они звуче на винилним плочама. Дакле, он истиче предности дигиталног снимања у погледу прецизности, динамичког опсега и јасноће, као и обраде снимака и микса, упоређујући их са аналогним процесом снимања, наглашавајући да није реч о еквивалентним процесима, већ да је на оба начина могуће постићи задовољавајуће резултате. У том смислу, највећа предност дигиталног снимања јесте у скраћењу времена потребног за реализацију плоче, што види као последицу ефикаснијег начина рада на пи-си-ем конзолама од оног који је био уобичајен на традиционалној опреми. Међутим, као закључак он наглашава да је поред динамике и одсуства дисторзије најважније то што је могуће „избацити траку” из ланца миксер – трака – резач плоча, те обликовати звучни резултат у миксу знатно ближе оном који ће слушалац чути када буде снимак слушао на свом грамофону. Рецензент плоче коју ћемо емитовати у чланку из истог магазина објављеном три године касније потврђује Берењијеве ставове, наглашавајући да је упркос извођачким слабостима које уочава, реч о „најбољем мађарском снимку последњих година”.
Значајно је поменути да сниматељ Иштван Берењи истиче у свом напису да се мађарска стручна јавност први пут упознала са дигиталним методама снимања у јесен 1980. године када је канадски Сефел рекордс у Будимпешти снимао петоструки албум са Бартоковим делима на уникатном преносном Саундстрим систему који је у то време био визионарски и знатно ближи савременој компјутерској обради звука него што су то били Сонијеви системи који су коришћени за снимање албума који слушате. Међутим, Берењи истиче да је тај догађај био значајан и због тога што се упознао са тадашњом економијом дигиталне продукције која је подразумевала изнајмљивање преносне сниматељске опреме од произвођача, пре него куповину, што се одражавало на целокупан процес производње носача звука. Због тога су се определили за Сонијеве системе чија је преносивост и техничка подршка била на знатно бољем нивоу од других компанија. Зависност од произвођача ће се такође осамдесетих година доказати у пракси, нарочито са појавом компакт-дискова, будући да ће Хунгаротон због њих успоставити сарадњу најпре са Полидором, а касније са јапанским Деноном.
Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић
Коментари