Пијанизми Балкана – Ајшегул Сариџа

Културна еманципација Турске у 20. веку изнедрила је значајан број пијаниста од којих је мали број успела да се афирмише и на светској сцени. Међу њима је и Ајшегул Сариџа, једна од најистакнутијих клавирских уметница која је у Турској стекла култни статус. Пијанисткиња формирана под утицајима немачке и француске пијанистичке школе, Сариџа је музичкој литератури европских, али и турских композитора приступала кроз спој лирског темперамента и егзактне дикције, пружајући интерпретације које су клавирско извођаштво обогатиле препознатљивим индивидуалним читањима. Она су свакако била фундирана у оквирима конвенције, мада им је лични печат пијанисткиње давао онај спецификум који сваку истинску уметност представља као медијум посредовања проживљених емоција и мисаоних рефлексија живота. И мада се пијанизам углавном посматра као репродуктивна пракса, он као и друге извођачке музичке праксе своју онтологију темељи на индивидуалним поетичким и естетичким законитостима стварања звучне логике и њеног смисла. Оне изискују колико техничке вештине, толико и специфичног стилистичког и историјског знања, у крајњој линији – сублиминарих у укусу – који тек као такви класичну литературу оживљавају на релевантан начин. У том погледу, осим такозваних стваралачких дисциплина којима се конвенционално дефинише сам хоризонт уметности, извођачке праксе на једнак начин "учествују" у опису његовог опсега. Ова чињеница посебно светло добија у контексту пијанистичке праксе фундиране на рубном простору европског континента (и културе) попут Турске, те значајна признања која је за свој уметнички рад током живота Ајшегул Сариџа стицала како у земљи, тако и на Западу, посебно значење добијају при сагледавању еманципацијског помака турске музичке културе, односно њеној асимилацији европских вредности.

Рођена 1935. године у Кадикоју у породици великаша накадашње Османске империје, Ајшегул Сариџа је својим примером детета које је упућено на музичко образовање живописно могла осведочити културолошку промену која се између само две генерације одиграла у првим деценијама прошлог столећа у Турској. Била је унука великог везира Ахмета Изета Фургаџа и Ариф Паше, лекара султана Абдула Хамида Другог, те је одрасла у раскошној вили у монденском делу Истанбула, а клавир почела да учи са пет година. Услед чињенице да су под таласом нацизма многи интелектуалци јеврејског порекла крајем 1930-их пребегли из Немачке у Турску, а међу којима се налазила и пијанисткиња Гертруда Исак, Сариџа од ње добија темељне прве подуке из клавира. Образовање ће неколико година касније наставити на Истанбулском конзерваторијуму, код још једног емигранта, аустријског педагога Фридриха Штацера чија је вишедеценијска делатност на овој институцији имала пресудног значаја за утемељење студија клавира у Турској. Остало је забележено да је Ајшегул Сариџа 1944, са само девет година одржала свој први реситал у Халкевлерију, значајној истанбулској институцији која је имала кључну улогу у афирмацији нове културе у деценијама након проглашења републике. Ограничене могућности стицања врхунског образовања у родном Истанбулу усмериће Сариџу да, по препоруци Штацера, студије настави у Паризу, где се на Националном конзерваторијуму 1951. године уписује у класу Лисет Декав, истакнуте педагошкиње код које ће касније студирати и неки други истакнути турски пијанисти попут Верде Ерман, којој смо посветили једну од претходних емисија циклуса Пијанизми Балкана. Упоредо са студијама клавира на конзерваторијуму. Сардижа, похађа и одсек за камерну музику код Пијера Паскеа, те дипломира 1954. године са посебном похвалом. Ово признање отвориће јој врата једногодишњем усавршавању код славне пијанисткиње Маргарит Лонг, након чега следе године великих успеха на међународним такмичењима од којих се могу издвојити специјална награда жирија конкурса у Минхену 1957, Награда Удружења Габријел Форе на такмичењу Лонг-Тибо у Паризу на којем осваја и Награду града Париза 1959. године. И мада су јој ова постигнућа осигурала добру почетну позицију на европском тлу, Ајшегул Сариџа решава да се врати у Турску у којој започиње професионалну делатност као професорка на конзерваторијуму, али и као пијанисткиња, успевајући да изгради и интернационалну каријеру. Значајан тренутак за њен уметнички рад било је, наиме, именовање на место солисте при престижном Председничком симфонијском оркестру Турске у Истанбулу 1968. године, које јој је омогућило неку врсту резиденцијалног статуса. Са овим оркестром ће Сариџа, тако, добити прилику за честе наступе у земљи, али и на иностраним турнејама, те ће бити у могућности да оствари трајне снимке концертантне литературе. Као солисткиња, али и камерни музичар са виолинисткињом Ајлом Ердуран одржала је велики број концерата у већини европских земаља, тадашњем Совјетском савезу, па чак и у Аустралији. Са овом уметницом реализовала је и низ албума са виолинским сонатама Грига, Дебисија и Франка који су овенчани похавала међународне критике. На солистичком плану, њен репертоар је обухватао литературу од Јохана Себастијана Баха до позног 20. века, те савремене турске ствараоце попут Џемала Решита Реја.

У емисији репродујукемо снимак комада из опуса 118 Јоханеса Брамса које је Ајшегул Сариџа снимила у новембру 2020. године, у својој 85. години. Карактерни распон и техничка прецизност на овим снимцима рефлектују не тек – како би се у позним годинама очекивало – траг некадашњег пијанистичког сјаја, већ уметност богатог израза прожетог искуством и високим музичким укусом. Њена лиричност излази из тушеа, типично француског лаког додира клавијатуре којим постиже бројне нијансе и звучне ефекте.

Као пијанисткиња која још од почетака своје каријере културно афирмише Турску и уцртава је на мапу европских земаља, Сариџа је овенчана бројним признањима добивши још 1971. године титулу Државног уметника своје земље, али и звање Витеза уметности и литературе, односно француског Ордена Легије части 1974. године. О њеном значају сведочи и податак да је била пијанисткиња која је прва у Турској извела Четврти клавирски концерт Рахмањинова 1986, односно Дворжаков Концерт за клавир и оркестар 1999. године. Овим подухватима могу се додати и премијере Варијација на дечју песму Ерна Дохнањија 1975, и дела турских стваралаца од којих су јој бројна била и посвећена. Као студијски музичар Сариџа је (премда за мање дискографске куће у Турској, као и за мађарски Хунгаротон) снимила неколико албума са Моцартовим концертима Кехлових ознака 450 и 488, затим Бетовеновим Трећим и Четвртим клавирским концертом, Шумановим концертом, те Музичким моментима Шуберта и Рахмањинова, односно делима Брамса, док се већина њених тонских записа налази на некомерцијалним носачима у продукцији Радио-телевизије Турске. Активна до последњих година, Ајшегул Сариџа применула је 2023. у Истанбулу. О њеном животу 2021. године објављена је обимна биографска књига под насловом „Лепота живота је у свирању клавира” Серхана Једига.

У емисији ћете чути и снимак њеног извођења Концерта за клавир и оркестар број 4 у Ге-дуру, опус 58 Лудвига ван Бетовена у пратњи Председничког симфонијског оркестра Турске под управом Гурера Ајкала. Овај тонски запис начињен 1993. године у Анкари, објавила је дискографска кућа UPR Classics. Сариџина интерпретација концерта бечког класичара плени истанчаним стилским осећајем који се у садејству са непретенциозним клавирским звуком приближава извођачким стандардима аутентичног приступа стилистици епохе. О њеном врхунском смислу за Бетовенову музику говори и биографски податак да јој је године 1970. Министарство културе Немачке доделило Златну Бетовенову медаљу за допринос интерпретацији дела овог ствараоца.

Аутор емисије: Стефан Цветковић