Пијанизми Балкана – Пеђа Мужијевић

Током више од два века постојања, пијанизам је као уметничка дисциплина мењао своје друштвене функције, преображавајући у томе репертоар и интерпретативну стилистику. Од салонске и концертне праксе посредством које је буржоаска класа почетком 19. века потврђивала своју аутономију у односу на вековну традицију музицирања у контексту двора и цркве, преко праксе кроз чије је окретање историји изграђиван појам музичког канона, те тражена аутентичност и откривана могућа значења музичке литературе, па све до његових медијских посредовања и реконцептуализација, класични пијанизам је доспео до 21. века, успевши да у претрпљеним метаморфозама одржи своју виталност до данашњих дана. Ова историја сведочи о сталном суочавању са "кризама" властитих идентитета у којима је пијанистичка пракса готово непрестано тражила нове моделе своје актуелизације, нудећи се у новим улогама колико и све остале уметничке дисциплине. У том светлу, могло би се поставити и питање шта би била "функција" пијанизма данас, у времену општег засићења већ толико пута "прочитаном" класичном литературом колико и промоцијом савремене музике која је по правилу одређена истим дискурсом "изузетности", елитизма и релативно уским усмерењем у односу на најшири друштвени контекст? Један од одговора могао би (у кореспонденцији са општим духом времена), бити пронађен на сасвим другој страни – у тривијализацији дисциплине, пре свега у домену репертоара и начину његовог тржишно исплативог посредовања, о чему све чешће сведоче и праксе неких од водећих светских дискографских кућа и концертних дворана које ширењем круга слушалаца настоје да спасу саму пијанистичку праксу, свакако уз цену коју та врста компромиса са собом носи. Други одговор могао би се потражити у мултимедијалном отварању пијанизма ка сусретима са другим уметностима, свакако не без нужног губитка његове целовитости и аутономије зарад "вишег циља" иза којег се такође може препознати жеља за актуелизацијом дисциплине. Трећи би био онај најједноставнији, у својој конзервативности свакако најсигурнији и најпостојанији, који никако не треба схватити у пежоративном смислу. Он се тиче оне "базичне" улоге пијанизма као праксе одржања богатог наслеђа клавирске литературе у живом звуку – очувања њене духовне димензије која би без савремених тумачења остала пре музеолошки похрањена историјска чињеница, него ли жива уметност. Виталност наслеђа се, уосталом, једино и може одржавати кроз његова нова читања, дакле на нивоу посредовања, што би у пијанизму конкретно значило – у домену увек нове звучне естетике успостављене над прочитаним записом дела за инструментом.

Један од уметника који на светској сцени успева да пијанизам одржи као истински савремену уметничку праксу јесте управо босанскохерцеговачки пијаниста Предраг Пеђа Мужијевић који већ неколико деценија живи и ради у Сједињеним Америчким Државама. Уметник који своју праксу развија између класичног и савременог репертоара, у формама концертних предавања, те у споју пијанизма и других уметничких пракси, Мужијевић представља једну од најсвестранијих фигура клавирског извођаштва потеклих са ових простора. Савременост његовог поступка не лежи, међутим, само у одабиру форме презентације литературе или повезивању са другим уметностима, већ пре свега у инхерентним одликама његове извођачке поетике која на убедљив начин сведочи о оној истини да само "добра" интерпретација може бити и истински – нова. Зато и када се подухвати канонских дела класичног репертоара, она у рукама Пеђе Мужијевића успевају да прозвуче на сасвим савремен начин – прилагођена актуелним звучним стандардима, колико и мисаоној и емоционалној сензитивности данашњег слушаоца.

Рођен 1964. године у Сарајеву, Мужијевић је прве клавирске подуке добио од Фариде Мушановић, након чега одлази у Загреб где на Музичкој академији ради са Павицом Гвоздић и један краћи период од две године са Владимиром Крпаном. Рад са овим пијанистом оставио је посебног трага у његовом формирању. Присећајући се у једном интервјуу Крпановог метода заснованог на реткој комбинацији "рендгенске физичке прецизности и етике", односно високог професионалног поштења, Мужијевић је истакао да му је управо усвајање ових приступа омогућило потоњу равноправну конкурентност на великој међународној сцени. По завршетку студија у тадашњој Југославији и освајања друге награде на престижном такмичењу „Феручо Бузони”, Мужијевић одлази у Америку где наставља образовање на Кертисовом институту у Филаделфији – једној од најбољих школа музике са друге стране Атлантика, на коју бива примљен као један од свега троје међу преко три стотине пријављених кандидата. Као личну анегдоту, уметник је једном приликом изјавио како је у материјалној оскудици у којој се у то време налазио, авионску карту за Америку зарадио свирајући у „Жар птици” и „Петрушки” које су се давале у сплитском Хрватском народном казалишту. Након што је недуго по пресељењу добио стипендију америчке владе, Мужијевић је из Филаделфије прешао у Њујорк, где је на Џулијарду довршио специјализацију. Из овог раног периода проведеног у Сједињеним Америчким Државама – земљи која ће се испоставити као његова друга домовина – постоји и прича о томе да му је случајни сусрет са филантропкињом Лауром Џејн Масер, некадашњом меценом легендарног Вана Клајбурна, и њеним пристанком да му помогне, омогућио да се првих неколико година у Њујорку посвети искључиво пијанистичком позиву. У то време Пеђа Мужијевић прихвата најразличитије ангажмане, између осталих и у пројекту Линколн центра, који је обухватао мултимедијални сценски комад за два соло певача, три играча и пијанисту. Сарадња са Михаилом Баришњиковим, једним од протагониста овог пројекта израсла је у животно пријатељство двојице уметника које је на професионалном плану резултирало бројним заједничким пројектима које и данас реализују широм света. Мужијевић је такође на позив Баришњикова ангажован и као музички руководилац Уметничког центра који је основао на Менхетну, а у којем осим као повремени извођач, делује и као уредник богатог годишњег музичког програма ове институције.

У време ране афирмације, Пеђа Мужијевић је 1991. године за хрватску дискографску кућу Орфеј реализовао компакт-диск са делима Равела, Кемпфа, Скрјабина и Јаначека. Ово изузетно издање пијанисту открива као сувереног тумача модернистичке музике раног 20. века, сведочећи о једном од несумњиво највећих талената потеклих са ових простора. У емисији репродукујемо одабране комаде из циклуса Огледала Мориса Равела који осветљавају Мужијевићев изражен афинитет за колористичко обликовање, његов знатан карактерни распон и прецизан ритмички пулс – одлике које ове интерпретације музике баскијско-француског композитора чине референтним у најширем контексту савременог пијанизма.

Као уметник који је живо заинтересован за изналажење нових форми презентације класичне музике у данашњем времену, Мужијевић је у Уметничком центру Михаила Баришњикова у Њујорку покренуо занимљив циклус бесплатних концерата класичне музике намењених управо публици која традиционално није склона конзумирању оваквих садржаја. Како сам објашњава: „Сви говоре како класична музика умире, а ја сматрам да са производњом музике нема проблема, већ са њеном презентацијом. Уобичајени концерти нису угодни, то је нека атмосфера "затвореног клуба" у којем постоји утисак да не смеш направити ништа погрешно. То је нека безвезна традиција најситније буржоазије. Сматрам да су концерти предугачки и зато сам их скратио на сат времена. Осим тога, устаљена пракса да се концерти одвијају од 8 до 10 увече неодржива је за људе који раде и држе до приватног живота. Зато Центар у којем уређујем концертну сезону своја врата отвара у пола седам, служимо бесплатно пиће, вино и шампањац, а концерти потом трају од 7 до 8, након чега свако има времена да на пример оде на вечеру и затим кући. Баришњиков и ја смо од првог тренутка желели да све буде неформално, да нема бине, те су музичари окружени публиком која седи за мањим столовима, као у кабареу... Међу слушаоцима се често могу видети и познате личности које позивамо да се придруже. То је фантастична комбинација гламура и лежерности. С друге стране, можете доћи одевени било како, а кад уђете, наићи ћете на Изабелу Роселини, Роберта Де Нира или неку другу јавну личност. Тако показујемо да озбиљна музика није мртва и да је треба друкчије сервирати. При одабиру репертоара трудим се да комбинујем старо и ново”, закључује Мужијевић.

Трагање за мање познатим, као и савременим страницама музичке литературе једна је од пасија овог пијанисте, о чему сведоче и рецентна дела украјинског композитора Валентина Силвестрова која је Мужијевић последњих година уврстио у репертоар. Међу њима је и циклус Девет валцера опус 308 компонован 2021. године – низ евокативних неоромантичних комада којима пијаниста улива димензију контемплативности, стварајући утисак непомућеног мира, као да је реч о амбијенталној музици која се може слушати без оптерећења. Питка мелодијска компонента ових дела управо је она повезница коју Мужијевић користи како би на својим концертима класични звук приближио ширем аудиторијуму користећи се у томе целокупним арсеналом своје пијанистичке технике којом постиже изузетну звучну естетику – допадљиву колико и високу у уметничком смислу.

Пијаниста способан да се прилагоди широком репертоару, Мужијевић је до данас снимио девет албума солистичке камерне и концертантне музике међу којима се истиче његов хваљен компакт-диск са снимком дебитанстког наступа у Карнеги холу који је 2008. године забележио са Оберлинским симфонијским оркестром изводећи Моцартов Клавирски концерт у Це-дуру. За више од три деценије живе концертне праксе, осим као солиста на сцени, Мужијевић је наступао и са већим бројем америчких оркестара попут Њујоршке филхармоније, Симфонијских оркестара Милвокија и Њу Џерзија, те Дрезденском филхармонијом, Шинсеи Нихон оркестром из Токија и многим другим. Међу бројним наступима током претходних година, поменућемо његово гостовање на Бунт фестивалу у Београду 2023. године када је на Коларцу извео занимљив програм на којем је циклусе Карла Филипа Емануела Баха, Јозефа Хајдна, Равела, Силвестрова и других композитора извео необичним, наизменичним мешањем ставова из различитих дела.

Окренут разноврсним формама музицирања, Пеђа Мужијевић у текућој сезони посвећен је реализацији више пројеката међу којима су „Омаж микстејповима”, затим интерактивни реситал под називом „Basic instincts”, наступи уз Симфонијски оркестар Форт Ворта на Музичком фестивалу у Сарасоти, повратак на Сполето фестивал у Чарлстону, као и учешће у раду академије фестивала у Вербијеу.

У емисији Пеђу Мужијевића осветљавамо и као интерпретатора музике Роберта Шумана, те репродукујемо снимак Карневала опус 9 који је начинио 2018. године. Слушајући овај запис, тешко је отети се утиску да Мужијевић успева да музику Шумана представи у истински модерном руху. Интонативна прецизност, висока култура тона, избегавање емиционалног маниризма карактеристичног за извођење музике романтизма, одлике су којима Мужијевић Карневал не представља на музеолошки начин, као дело музичке прошлости или као простор потраге за аутентичношћу Шумановог нерва, већ као полигон у који је могуће уписати савремени сензибилитет уметника 21. века.

Аутор емисије: Стефан Цветковић