Грамофонија – В. А. Моцарт: Серенада број 9 у Де дуру

Снимак је забележен јануара 1973. године у чувеној дворани Софиенсал у Бечу, коју је компанија Дека од педесетих година 20. века одабрала за свој главни студио у Европи, прилагодивши акустичке параметре својим потребама. Ова дворана је била добро позната сниматељу Џејмсу Локу и продуценту Кристоферу Рејбурну будући да су у њој радили од отварања. Они су радили на првом снимању у Софиенсал дворани Вагнеровог „Прстена Нибелунга”, а такође су били део тима који је развијао стерео технологију и чувено „Декино дрво”, систем микрофона који је постао веома распрострањен када је о снимању уметничке музике реч. Међутим, Рејбурн је пре него што ће постати чувени продуцент, проучавао Моцартово наслеђе у Бечу током студијског боравка, те ће то знање две деценије касније употребити приликом снимања серенада овог бечког класичара. Плоча је иницијално била део едиције посвећене Моцартовим ’лакшим’ композицијама, али је касније објављивана самостално или на различитим компилацијама и носачима звука.

Куриозитет је да је програмски коментар за овај албум написао Ентони Хоџсон, такође продуцент Деке, који је неретко у писаној форми представљао своје ставове о музици, поред плоча на којима је радио. Међутим, чини се да то није тако неуобичајено за продуценте ове компаније тог времена, с обзиром на то да је Кристофер Рејбурн током поменутог студијског боравка у Бечу писао критике за магазин „Опера”. Омот плоче садржи фотографије швајцарске уметнице Лили Штинци чији радови чине основу дизајна омота целе едиције, док је мастер ове плоче начинио Хари Фишер, инжењер који је заслужан за квалитет Декиних плоча и који је потписан на преко хиљаду издања, почев од раних педесетих, све до осамдесетих година и дигиталне револуције.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић