Ускршња недеља Еурорадија – Ј. С. Бах: Пасија по Матеју

Сајмон Ретл је једном рекао да ако би морао да понесе само једно музичко дело на пусто острво да би то била Бахова Пасија по Матеју. По њему, ово остварење је дубоко и изузетно лично „духовно путовање”, а музика коју је Бах написао „најближа савршенству”. Сајмон Ретл, иначе шеф-диригент Симфонијског оркестра Баварског радија је три године припремао извођење које ћете чути, одабравши и изузетну поделу солиста са којима га повезује дугогодишње разумевање и сарадња. То су тенор Марк Падмор, који је више пута доказао да је један од најубедљивијих Еванђелиста наше епохе, а поред њега чућете и сопрана Камилу Тилинг, мецосопрана Магдалену Кожену, тенора Ендруа Стејплса, баритона Родерика Вилијамса и баритона Георга Нигла као Исуса Христа.

Пасија по Матеју је један од врхунаца Баховог стваралаштва и спада у ред најкомплекснијих и извођачки најизазовнијих композиција створених у оквиру корпуса западне духовне музике, како због вишеслојних регистара симболике, теолошких порука, музичке инвенције, тако и због изузетних драмских и психолошких увида. Сматра се да прва верзија Пасије по Матеју датира из 1727, али да је Бах учинио више ревизија, све до коначног облика из 1746. године. Дело поседује два дела, као што је то било уобичајено за овај облик вокално-инструменталне музике, а у партитури се дешавају сталне смене између наративних деоница Еванђелисте, слободних турба хорова, корала и солистичких арија. Бах потцртава важне и емотивно снажне речи попут "распети", "убити" или "туговати" хроматским мелодијама и умањеним септакордима, док је инструментална пратња у аријама готово свуда провоцирана самим текстом или расположењем које треба дочарати, као и теолошком симболиком.

Пасија по Матеју се завршава сценом пред гробницом и потресним, драматичним, хором „Седимо уплакани и зовемо те”. На последње речи – „задовољне, овде ће очи уснути” – Бах је у рукопису, сопственом руком, што је иначе био редак случај са његовим аутографима, додао ознаку за динамику – пијано, пју пјано, пјано пјанисимо (тихо, што тише, најтише), чиме је хтео да дочара неизрециву тугу човечанства, па и својеврсан мук, пред Христовом жртвом.

Уредница Ксенија Стевановић