Пијанизми Балкана – Гухер и Сухер Пекинел

– „Гухер и Сухер Пекинел демонстрирају сигурност и мајсторство на два клавира који су заиста невероватни... сваки улаз је прецизан, тон интеракције је апсолутно усклађен, дисање је фразирано заједнички, рубато и сфорцато су вођени апсолутним унисоном – у питању је демонстрација високо концентрисаног музицирања. Публика је била наелектрисана!“

– „Као близнакиње које свирају у клавирском дуу, сестре Пекинел имају невероватну, готово телепатску способност да се ускладе у делићу секунде, чак и у најсложенијем рубату. Заиста стварају утисак да слушате једног свирача.“

– „Лакоћа додира у лаганим покретима и бујност у проточним пасажима... ове пијанисткиње имају златан контакт са клавијатуром. “

– „Експресиван, променљив и технички беспрекоран извођачки стил уметница осваја разноликошћу нијанси боја, снажним осећајем за лукове и форму, са деликатним рубатом и агогичким префињеностима. Нови комплет одабраних издања у виду седам компакт дискова и четири Ди-Ви-Дија сабира широки спектар достигнуц́а турских сестара Гухер и Сухер Пекинел.“

– „Опремљене шестим чулом, створиле су оно што се може назвати вероватно најзанимљивијим клавирским дуом који данас наступа пред публиком.“

– „Сестре Пекинел могу се сматрати најбољим клавирским дуом још од времена Артура и Карла Улриха Шнабела.“

Један од најпознатијих светских клавирских дуа, сестре Гухер и Сухер Пекинел, за више од четири деценије деловања на сцени и у студију исписале су историју пијанизма у четири руке. Рођене као близнакиње у Истанбулу 1953. године, школовање и каријеру испреле су далеко изван граница Турске оставши, међутим, кроз концертне ангажмане и бројне педагошке активности до данас верне и својој домовини. Професионална прича о две несвакидашње талентоване сестре започиње још од њиховог првог заједничког јавног наступа које су одржале са шест година, да би већ у деветој оствариле и наступ са Филхармонијом Анкаре који је посредством радија био преношен уживо... Након година музичког образовања проведеног у Истанбулу, сестре Пекинел одлазе у Париз где на тамошњем конзерваторијуму студирају код Ивон Лорио, а затим и на Високој школи за музику у Франкфурту код Аугуста Леополдера. Период школовања је за две сестре које су показале да поседују редак дар за заједничко музицирање био обележен и сарадњама са неким од најистакнутијих пијаниста и педагога до којих су их водиле препоруке испуњене суперлативима. Тако још током студија у Франкфурту на позив Рудолфа Серикина одлазе на Кертисов институт у Филаделфију, где са овим уметником раде на усавршавању свирања у дуу, а потом студирају и на Џулијарду код Аделе Маркус. У ово време Гухер и Сухер Пекинел похађају и приватне часове са легендарним Клаудијем Арауом и Леоном Флајшером, завршивши започете студије у Франкфурту и Њујорку са посебним признањима. Рад са кругом уметника који су обележили уметничко њихово стасавање, изградио је извођачки стил сестара Пекинел утемељен на класичној техници и суптилном односу према обликовању тона. На другој страни, њихов природан инстинкт за карактерну стилизацију музичког материјала и готово савршену сједињеност у свирању, пружиле су нову димензију клавирском дуу у којем су хомогеност и компактност звучног резултата достигле онај вечити идеал усаглашености, остављајући фасцинантан утисак да је реч о не више него о једном актеру на два инструмента. Ове особености приметио је и Херберт Карајан који их 1984. године одушевљено позива да наступе са Берлинском филхармонијом и тако им отвара врата велике светске каријере. Средином 1980-их тако почињу да се нижу њихови наступи на великим светским сценама као и са водећим оркестрима међу којима се могу поменути поред осталих Лондонска, Бечка и филхармонија Лос Анђелеса, Краљевски оркестар Консертхебауа или Израелска и Токијска филхармонија, те сарадње са Зубином Мехтом, Колином Дејвисом, Невилом Маринером, Рикардом Шаијем и бројним другим истакнутим диригентима данашњице... Овај низ настављен је до данашњих дана устоличивши сестре Пекинел као незаобилазне тумаче музике у жанру клавирског дуа, како међу дискофилима, тако и код концертне и фестивалске публике.

Поред богате концертне каријере, значајан сегмент професионалних активности сестара Пекинел представља пракса студијског снимања која је до данас резултирала импозантним бројем од 83 издања и реиздања на којима су се представиле као интепретаторке широког репертоара од музике барока до 20. века. У првом реду, у питању су бројни албуми које су пијанисткиње реализовале за Телдек – њиховог матичног издавача, као и спорадична издања за Шендоз, Си-Би-Ес Мастерворкс, Апекс, Ворнер класикс, те још неколико мањих. Сарадња са дискографском кућом Дојче грамофон уприличена између 1981. и 1984. године, резултирала је са два албума на којима су пијанисткиње снимиле две Свите Сергеја Рахмањинова, те Посвећење пролећа Стравинског у верзији за два клавира, извођења која ће их прославити широм света и имати бројна реиздања.

Са једног од ових албума, у емисији ћете чути Свиту за два клавира број 2 опус 17 Сергеја Рахмањинова. Ово четвороставачно дело, композитор је скицирао у лето 1900. године за време боравка у Италији, где је као гост Фјодора Шаљапина добио прилику да се посвети писању нових остварења. Циклус завршен почетком 1901. године сугестивно открива Рахмањинова као аутора пробуђене животне и стваралачке воље. Циклус, тако, отпочиње одлучним, смелим и самоувереним маршем у Це-дуру којем сестре Пекинел приступају резолутним ритмом, не допуштајући да се чврста арматура распе чак ни у лирским пасажима које карактерно разуђују тек незнатним агогичким гибањима. Мајсторство Рахмањинова да у Валцеру другог става Свите деонице два клавира испреплиће и интегрише на тако кохерентан начин да се њихови индивидуални планови у укупном звуку тешко разликују, Гухер и Сухер Пекинел потцртавају задивљујућом међусобном нивелацијом звучних планова. Ова вештина посебно плени у средишњем одсеку валцера који доноси једну од квинтесенцијалних ознака композиторовог потоњег клавирског стила – широку мелодију изнесену у масивним акордима, праћену бујним разлагањима другог клавира. Интерпретација Романсе на месту трећег става Свите – преплављена лиризмом и фантазијом – упадљиво открива онај квалитет који је сестре Пекинел издвојио међу универзално прихватљиве извођаче на светској сцени, а то је између осталог способност проналажења праве мере између потенцијала музичког материјала и његове уметнички оправдане објективне презентације – односно, не западање у емоционално распиање или идиосинкразију било које врсте. Циклус се затвара озбиљном и одлучном Тарантелом, италијанском игром одевеном у рухо изразите клавирске сонорности и виртуозних захтева који сестре Пекинел реализују са доследном егзактношћу, чак и на местима очекиване ослобођене и хипертрофиране експресије.

За своја вишедеценијска постигнућа ове пијанисткиње награђене су бројним признањима, међу којима су Орден за засуге Републике Немачке, као и почасни докторат истанбулског универзитета, те Златне медаље за допринос развоју музичке културе у Турској. Сестре Пекинел су, наиме, поред извођачке каријере посебну пажњу посветиле педагошком раду у домовини, те 2010. године покренуле три паралелна пројекта музичког образовања у Турској.

Док је први пројекат под називом „Млади музичари на светским сценама“ креиран за „Изузетне младе музичаре“ који добијају сву потребну професионалну подршку како би се такмичили са музичарима широм света, други је намењен музичком развоју талената у оквиру „Музичког одсека Пекинел“ основаног још 2001. године у средњој школи у граду Гебзеу. Трећи пројекат насловљен „Комбиновани европски системи музичког образовања са Орфовом методом у Анадолији“ спроводи се под покровитељством Министарства просвете у свим школама у земљи. На овај начин сестре Пекинел настоје да дају сопствени допринос музичкој еманципацији Турске и подизању општег нивоа музичке културе према западним стандардима.

На концертној сцени, осим извођења стандардног репертоара намењеног клавирском дуу, треба поменути да су сестрама Пекинел бројни композитори попут Бернстајна или Пендерецког посветили своја дела, али и аранжмане, па је тако један од рецентних пројеката укључио џез обраду Баховог концерта у де-молу за бубњеве контрабас и три клавира коју је урадио џез пијаниста Жак Лусије.

Аутор емисије: Стефан Цветковић