Пијанизми Балкана – Емил Наумов

Међу пијанистима који су потекли са Балкана, а живот и професионалну праксу усидрили далеко изван граница домовине, налази се и савремени бугарски пијаниста Емил Наумов. Уметник чији израз већ са првим тоновима открива задивљујућу музикалност коју су још у раном детињству запазили Нађа Буланже и Јехуди Мењухин, данас је један од најзанимљивијих клавирских интерпретатора на светској пијанистичкој сцени. Иако по опсегу деловања не спада међу заступљеније пијанисте своје генерације, живим извођењима колико и оствареним снимцима, Наумов сведочи о истинској вредности своје уметности. Уосталом, описујући сопствени кредо: „Не каријера, вец́ музичко мајсторство – у смислу часног занатства”, Наумов као најважнију личну карактерну особину издваја „истрајност”. Дубока професионална етичност овог уметника одлика је која не стоји само попут каквог скривеног програма његовог деловања, већ се очитава у технички довршеним интерпретацијама кроз које пласира своју неодољиву сугестивност. Можда би се као кључне одреднице пијанизма Емила Наумова могле издвојити дубинска проживљеност музике, те из ње проистекла емоционално засићена репродукција. Ипак, његова емоционалност не указује се у облику традиционалног, романтичарског отеловљења за инструментом, јер је пијанизам овог уметника по свему савремен – окренут максималној прецизности у пласману музичог записа, чистоћи звука и прегледности полифоног ткања, одајући утисак високе култивисаности израза. Наумова је зато, рекло би се, веома лако слушати са осећајем пробуђеног естетског задовољства. Његова превасходна окренутост романтичарском репертоару свакако је на линији потребе за комуникативношћу која је уметнику од примарног значаја.

Рођен 1962. године у Софији, у породици музичара и истакнутих бугарских интелектуалаца, Емил Наумов је интересовање за клавир испољио већ у петој години, а прве подуке добио у родном граду од Лиљане Панајотове. Његов таленат за импровизовање снажан утисак оставља на познатог композитора Парашкева Хаџијева и пијанисту Константина Станковича који препоручују школовање дечака у иностранству. Адреса је нађена у Паризу, и то у класи времешне Нађе Буланже због чега се породица сели у Француску. Како Наумов наводи „Када сам још био мали, мој отац Георги ризиковао је да напусти посао у Софији да би ме довео у Париз на аудицију код тада прилично старе госпође Буланже. После аудиције постао сам њен (како ће се испоставити) последњи ученик. Рад са великом професорком трајао је скоро десет година, све до њене смрти – стара дама и мало дете... Питам се ко је од нас био чудо, можда пре она, него ја!” Импресионирана његовим талентом, Нађа Буланже је пак говорила како је Наумов „дар њеној старости”. Захваљујући стасавању у класи знамените педагошкиње, млади уметник добио је прилику да упозна и ради са значајним музичарима међу којима се налази готово невероватан низ имена попут пијаниста Клифора Керзона, Игора Маркевича, Робера и Габи Казадзи, те Никите Магалофа, као и прилику да наступа са Јухудијем Мењухином, Ленардом Бернштајном, Арамом Хачатуријаном и још неколицином других. Испољивши поред пијанистичког, такође рано и таленат за компоновање, занимљиво је да је Емил Наумов са свега девет година компоновао Концерт за клавир и оркестар, те га јавно извео у париској сали Полињак у пратњи оркестра којим је дириговао Мењухин. Само годину дана раније, дебитовао је као пијаниста у дворани Пијемонтеза у Риму свирајући дела Баха, Бетовена, Шумана, али и бугарског композитора Панча Владигерова. Након девет година проведених код Буланже, Наумов клавир и композицију студира на Париском конзерваторијуму где дипломира 1985, да би две године касније окончао и студије дириговања у класи Пијера Дервоа на Екол нормал у овом граду. Првих година професионалног деловања Наумов ће као педагог узети учешће и у летњим мастеркласовима које је за живота установила Нађа Буланже на знаменитом Америчком конзерваторијуму у Фонтенблоу. Током осамдесетих година, међутим, започиње и успон његових концертних активности које га осим на европске сцене све учесталије оријентишу ка Сједињеним Америчким Државама, где испрва на позив Рудолфа Серкина наступа на Марлборо фестивалу, а потом и у Холивуд Боулу са Филхармонијом Лос Анђелеса, чиме на себе скреће пажњу тамошње музичке јавности. Касних деведесетих Наумов се и трајно настанује у Америци где од 1998. године делује и као професор клавира на Џјекобс школи за музику Универзитета у Индијани. Занимљиво је да управо са ове позиције, пијаниста посебну шансу пружа младим бугарским талентима које, дајући им потпору какву је и сам имао у младости, радо прима у своју класу. Настојећи да обнови дух летњих радионица какве је некада водила Нађа Буланже, Емил Наумов 1996. у градићу Гаржанвилу у Француској покреће сопствену академију клавирске интерпретације. Како је у једном интерјуу навео, „циљ летње школе јесте да буде место за музичку самоц́у и аналитичку интерпретацију, док посебну пажњу настојим да пружим импровизацији, у контексту стилског зања о заборављеној традицији барока и раног класицизма”. Негујући паралелно педагошки рад са позивом концертног музичара, Наумов се на међународној сцени истакао као солиста уз бројне европске и америчке оркестре. Занимљиво је да је, спојивши извођачки са стваралачким позивом, Емил Наумов на једном концерту почетком 2000-их који је пиредио у вашингтонском Кенеди центру, уз Национални симфонијски оркестар и Мстислава Ростроповича извео своју концертантну верзију Слика са изложбе Модеста Мусоргског коју ће потом и снимити за немачку дискографску кућу Алкра. Последњих година учестали су његови наступи на европским фестивалима, али и у Бугарској где пред домаћом публиком редовно свира реситале и концерте са националним оркестром.

Уметник широког репертоара који, међутим, ретко излази из оквира класичног канона посвећујући се у првом реду делима Баха, Моцарта, Бетовена, Шумана, Брамса, Дебисија, Стравинског и нарочито француских неокласичара, Наумов је током каријере снимао углавном за мање дискографске куће као што су Орфео, Марко Поло, Тезис и Сафир, али је и реализовао и један албум за Сони класикал са делима Фореа, те за Наксос на којем је као камерни музичар снимио остварења Нађе Буланже. Дискографски опус, који броји преко двадесет издања, сведочи о изразитој маштовитости његовог интерпретативног приступа литератури. Евидентно је да Наумов, наиме, највећу пажњу у приступу делима посвећује карактеризацији материјала, настојећи да из њега извуче максимум могућег потенцијала. Стога извођења ово пијанисте, ма колико звучно прегледна, нису објективистичка у презентацији партитуре већ наглашено рељефна у артикулацији, динамици и посебно су израженог колорита, те као таква веома допадљива. Елеганција и спонтаност у обликовању звука елементи су француског идиоматског музичког слоја у његовом пијанизму, који Наумов додатно оплемењује специфичним личним музичким укусом и експресијом.

Аутор емисије: Стефан Цветковић