Пијанизми Балкана – Димитрис Сгурос

На савременој пијанистичкој сцени Грчке, једно име издваја се као синоним за врхунски музички таленат – некада повезивано са јавно експонираним вундеркиндом који је у националним оквирима понео култни статус, а данас са вероватно најзначајнијим грчким пијанистом нашег времена. Реч је о Димитрису Сгуросу, уметнику око којег је испреден ореол живе легенде не само у родној земљи, већ и у остатку света, музичару који је својом појавом раних 80-их година прошлог века потврдио да након Димитрија Митропулоса и Марије Калас, Грчка наставља да на светској сцени маркантно партиципира са истинским великанима концертних сцена. Као и двоје његових претходника, и Сгурос је од самих почетака припадао више "великом свету", него овдашњем, балканском или грчком музичком микро контексту. Изјава Артура Рубинштајна да је свирање дечака од дванаест година „најбоље које је икада у животу чуо”, није била само израз великодушне слаткоречивости остарелог пијанисте, већ је потврду нашла и у оценама многих других уметника попут Рихтера, Карајана, Бернстајна и Ростроповича. И заиста, о невероватној музикалности Димитриса Сгуроса у његовим дечачким данима данас могу да посведоче бројни аудио и видео снимци који представљају не само документарни материјал за једну биографију, већ и ране артефакте једне истински сугестивне уметности.

Они најуспелији снимци, данас доступни и на интернету, изнова провоцирају вечито питање шта је то што у датом узрасту обезбеђује уметнички карактер интерпретацијама музичке литературе – да ли је то каква несвакидашња "преурањена" зрелост или једноставно способност уредне и тачне репродукције партитурног записа као поретка нотних знакова у којима су успешно структурисане композиторова мисао и емоција? Да ли се у случају овог другог може устврдити да велике уметности може бити и без великог искуства и каква је уопште та толико уздизана непосредна веза искуства и уметничког израза? Исту дилему, уосталом, могао би да покрене и поглед на друге примере – ране клавирске минијатуре Александра Скрјабина, прве радове Пабла Пикаса или дечачке песме Артура Рембоа. Ипак, израженије него у другим дисциплинама, између музичког извођења као практичног чина и идеала уметности стоји и један предуслов више у виду техничког умећа као менталне и моторичке вештине без које звучно превођење записа за инструментом не би ни било могуће. Да ли је стога оно што зовемо "уметношћу" ближе немачким појмовима "кунст" и "техне", него руском термину "искуство" којим се у овом језику управо и означава сама уметност. Сва ова питања засигурно нису се тицала Димитриса Сгуроса који је не само са лакоћом решавао било који музички ребус, већ га и износио са истинским жаром и проживљеним надахнућем. Та "урођена" лакоћа једнако се чује и у његовим каснијим, зрелим извођењима – стихијски виртуозитет који без задршке маестрално прелази преко свих изазова музичког садржаја.

Рођен 1969. године у Атини, Димитрис Сгурос је као чудо од детета пијанистички развој прошао вртоглавом брзином, оставаљајући утисак да је за њега школовање било тек формални процес, а диплома и награде – верификација онога што је било евидентно од самог почетка. Међу бројним, нашироко познатим анегдотама које се везују за период његовог одрастања и ране младости, можда највише запањује та да је са само дванаест година у пратњи америчког Националног симфонијског оркестра и Мстислава Ростроповича у њујоршком Карнеги холу извео, ни мање ни више него, Трећи клавирски концерт Сергеја Рахмањинова – једно од најзахтевнијих дела целокупне клавирске литературе. Читава рана биографија Димитриса Сгуроса, наиме, обилује крајње неконвенционалним подухватима који су без изузетка оцењивани суперлативима. Атински конзерваторијум уписао је са осам година, а дипломирао у тринаестој, након чега је даље школовање упоредо наставио на Краљевској академији за музику у Лондону и Колеџ парку Универзитета у Мериленду, у Сједињеним Америчким Државама. Негујући и интересовање за математику, похађао је на Оксфорду и постдипломске студије из ове области. Иако је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих учествовао на неколико такмичења у родној Грчкој, Бугарској и Италији на којима је освајао прве награде, афирмацију је доживео првенствено као "музички феномен", како су га у медијима и на сцени најчешће представљали, па тако Сгурос и пре пунолетства путује широм света, изводећи већ тада репертоар сачињен од капиталних дела солистичке и концертантне литературе за клавир, попут концерата Шопена, Брамса, Рахмањинова и Чајковског – дела која ће у то време снимити за И-Ем-Ај. Око младог уметника ствара се читава фама и до средине осамдесетих година он постаје медијска звезда о којој се снимају документарни филмови, узимају интервјуи и праве опсежне емисије. Сачуван је и један телевизијски разговор са Ростроповичем у којем виолончелиста о Сгуросу говори као о истинском музичком чуду чији дар од Бога није само у његовој вештини, него пре свега у музикалности. Харолд Шонберг забележио је како „Сгурос свира са техничком сувереношћу, богатим звуком, оштрим ритмом, те снагом и музичким ауторитетом”, закључујући да на светској сцени „нема много бољих од њега”.

Занимљиво је са каквом је мисаоном и емоционалном инволвираношћу дечак у Концерту Рахмањинова (који репродукујемо у емисји) изнео патос музичког тока овог разуђеног позноромантичарског дела, чинећи истински узбудљивим распон расположења од елегије до резигнације, од мистике до трагике, нарочито у алтернативној, обимнијој верзији солистичке каденце. Треба приметити да и поред окренутости широком канонском репертоару клавирске музике, Димитрис Сгурос своје најличније интерпретације управо оставља у делима романтичарских композитора симфонизирајући клавирски звук у пуном волумену могућности савременог инструмента.

Доспевши брзо у центар светске музичке пажње, Сгурос је касних осамдесетих већ био широко препознатљиво име у свету класичне музике, те међу различитим подухватима тих година покреће и три сопствена фестивала – у Сингапуру, Хамбургу и Љубљани, тада још увек у Југославији, на којима се кроз реситале, те као солиста уз одабране оркестре на свакодневним концертима представљао са различитим програмима. Слике његових наступа у Цанкарјевом дому уз овације одушевљене публике објављиване су и у тадашњим нашим дневним новинама. И мада светску каријеру Димитрис Сгурос наставља да одржава током деведесетих и раних двехиљадитих наступима на највећим светским сценама, упадљиво је да га замах снимања с почетка каријере није одвео и до највећих издавача, те у овом периоду он снимке објављује искључиво за низ мањих дискографских кућа. Посвећујући се упоредо и педагошком раду на Атинском конзерваторијуму, као и на више образовних институтција од Америке до Далеког истока, Сгурос је у новом веку запао у други план пијанистичке сцене, сведочећи да је – као и у неким другим случајевима – његов рано разбуктали пламен донекле релативно брзо и утихнуо. Ова констатација се, међутим, нипошто не односи на квалитет његовог пијанизма који и данас, у уметниковим педесетим годинама, сведочи о најређој врсти виртуозитета.

Сгуросов извођачки стил и данас плени техничком самоувереношћу и већ при првим тоновима, препознатљивом "конкретношћу" у пласирању звука. Његове музичке фразе одликују се чврстином којој доприноси одсуство израженије агогике колико и пластична "дикција" којом он не допушта мешање тонских боја, чиме се донекле приближава свом старијем бугарском колеги Алексису Вајсенбергу. Стога такозвана "ситна техника" у његовим пасажима није ни перластог типа, нити бриљантног, флуидног карактера, већ пре наликује дробљењу каквог ситног камења производећи праскав звук. Његов Шопен зато није сентименталан, већ унеколико бетовеновски крут и готово материјалистички опипљив.

Аутор емисије: Стефан Цветковић