Владислав Аксенов: Црвена жена долази – женске побуне у годинама Првог светког рата (2)

У тексту се анализира феномен женских побуна у време Првог светског рата, и то у друштвено-политичком и културном контексту. Руски историчар, Владислав Аксенов се фокусира на рађање слике „црвене жене” почетком 20. века, коју су савременици сматрали симболом револуционарног елемента, а као окосница служи познато дело уметника Филипа Маљавина „Вихор”. У годинама Првог светског рата, у овом елементу су се испољавале архаизација свести и висока улога гласина као фактора протестних активности, јачање ксенофобије и с тим повезаних етничких стереотипа, као и акумулирање мржње према локалним представницима власти. Насиље сељанки које се ширило изван граница руралних средина, претварало је градове у просторе емоционалних, културних, социо-политичких конфликата и на неки начин је „декултивисало” модеран град. Међутим, женски покрет се не може објаснити само економским факторима ратног времена, већ се у њему испољавао конфликт око друштвених улога, сукоб традиционалног и модерног статуса жене.

Наводећи одломак из једне од критика Маљавинове изложбе из 1916. године: „Црвена жена долази. Изгледа да ће згромити у прах и пепео све што јој се нађе на путу. Звучи ова слика, као да су на њој визуелни утисци помешани са звучним… Страшне жене… Није ни чудо што им се Маљавин стално враћа. Он је у њима осетио Русију”, Владислав Аксенов пише: „Предосећај уметника и критичара је био оправдан. Руска револуција 1917. године почела је женском побуном – петроградске пролетерке су на Дан жена-радница, 23. фебруара (8. марта, по новом кaлендaру), изашле на улице града и тражиле хлеб и крај рата, повлачећи за собом и мушке раднике, а потом студенте, војнике, представнике интелигенције и обично становништво. Карактеристично је да савременици у овим нередима нису одмах препознали почетак револуције – владао је стереотип о обавезном организованом и сврсисходном карактеру револуционарних акција, а такође и потцењивање женског бунта. Оправдано је веровати да је управо учешће жена повећало шансе за победу у Фебруарској револуцији, зато што су коњичка полиција и козаци који су послати да угуше побуну, у почетку стварно били суздржанији према женама, доживљавајући их као супруге и мајке војника који проливају крв на фронту, а затим су и потпуно прешли на страну побуњеног народа”.

Читао Александар Божовић.
Превели с руског Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.
Уредницe Оливера Нушић и Тања Мијовић.