Антологија српске музике

Из Песама простора, проистекла су сва потоња остварења ауторке, која је у даљем истраживању нашег наслеђа, дошла до Осмогласника, који ће јој послужити као извориште за будуће стваралаштво. Временом, израз Љубице Марић ће ићи ка специфичној сведености и финоћи, пролазећи кроз различите мене, али је упис Песама простора, као и потоњег циклуса Музика октоиха остао увек присутан.

Кантата Песме простора изведена је премијерно 8. децембра 1956, а наредне године је за ово дело Љубица Марић добила и Октобарску награду града Београда. У овом остварењу, који многи музиколози посматрају и као „магнум опус” композиторке, долази до дефинитивног обликовања њене самосвојне поетике. Готово осам година Љубица Марић је ферментисала тај нови израз, не стварајући скоро ништа у периоду између 1948. и 1956. године. Сама ауторка је записала да је сусрет са текстовима са надгробних стећака на њу оставио неизбрисив траг. Она записује: „Незабораван ми је тренутак када ми је до руку дошла умножена свешчица са епитафима исклесаним на богумилским стећцима у Босни и Херцеговини (13–16. век), затим ноћ када се већ назирала драматургија седам одабраних написа и незаборавно јутро када су потекли први записи музике која је настајала из тих једноставних, живих и животних речи; јер суочен са смрћу, живот зрачи своју пуну вредност као драгуљ на тамној основи – и у трајању одбљесака наставља се”, закључује Љубица Марић.

На музичком плану ово дело је први целовити исказ њеног аутентичног споја експресионистичког музичког језика и дубоких, архаичних слојева изведених из наше традиционалне музике и народног стваралаштва. Музиколошкиња Мелита Милин, трага и за могућим утицајима дела Стравинског, Бартока и посебно Симфоније Оријента Јосипа Славенског. У сваком погледу, са овим делом започиње специфична ’архаизација’ музичког језика Љубице Марић, која је само њој својствена у дубини захвата и оригиналности израза, дубоко проживљеног и личног.

Кантата Песме простора се састоји из Прелудијума и седам епитафа или ’певања’, како их је сама Љубица Марић називала. Они су повезани атака, урастају један у други, а једина пауза се уочава између трећег и четвртог одсека, која указује на суптилно назначену дводелност композиције. Простор из наслова композиције Мелита Милин сагледава као да је у питању „друга страна времена, испуњена празнина, својеврсни оквир и заштитник живота, са човеком загледаним у незамисливи свет с оне стране”. Врхунац и мисаона порука композиције налази се у седмом ставу у неумољивим, ванвременским речима „Ја сам био какав ви јесте, а ви ћете бити како јесам ја”. У овој смелој, формално хетерогеној и неконвенционалној композицији, Љубица Марић је дала један од најаутентичнијих погледа на питање постојања у нашој култури.

Уредница Ксенија Стевановић