Б. Колоницки, К. Годунов и К. Тарасов: Револуција или хулиганизам? (1)

У тексту се истражују облици насиља током штрајкова, демонстрација и јавних манифестација, који су се одигравали у Санкт Петербургу у лето 1914. године. На основу новинарских репортажа, полицијских извештаја, летака, те писама и дневника савременика, Борис Колоницки, Константин Годунов и Константин Тарасов анализирају реторичке стратегије при легитимацији и осуди насиља, а посебна пажња је додељена речима „хулигани” и „хулиганизам”, којима су људи различитих гледишта описивали учеснике у конфликтима.

Како примећују аутори текста, неки савременици, а после њих и историчари, супротстављали су акције радника и демонстраната, а чинове насиља масе оцењивали различито. Мемоари бољшевика и совјетска историографија супротстављају организоване акције освешћених пролетера погромским чиновима „шовиниста”. Ову опозицију, са обрнутим предзнаком, 1914. године су користили људи десничарских уверења. Они су осуђивали хулиганизам штрајкача, а са разумевањем су се односили према разгневљеним патриотима који су рушили „немачке” установе. Међутим, немогуће је не увидети везу имеђу ових форми насиља. Раднички протест у време Првог светског рата имао је изузетну дозу германофобије, а мета удара су били немачки предузетници, управници, инжењери. Антигерманске акције, које су биле праћене насиљем, преплитале су се са развијеном традицијом радничког протеста. Њихово поклапање представљало је опасност по режим, што најјаче показује пример антинемачког погрома у Москви у мају 1915. године.

У наставку цуклуса, од среде до петка, можете прaтити текст Владислава Аксенова „Црвена жена долази – женске побуне у годинама Првог светког рата. Од базичних емоција до друштвено-политичког насиља”, преузет из из Антологије уличног насиља почетком 20. века, која је изворно објављена 2024. године.

Читао Александар Божовић.
Превели с руског Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.
Уредницe Оливера Нушић и Тања Мијовић.