П. Крстић, А. Остојић: Република људи од пера (1)

Аутори у свом раду пишу о једној можда најчуднијој републици, која то у прав(н)ом или територијалном смислу и није; о републици која је одавно постојала, можда на неки начин и даље постоји, али о којој би се подједнако могло рећи и обрнуто; о републици која је хтела да буде и најуниверзалнија могућа по захвату и опет, интринсично мада не и по неписаним прописима, најпартикуларнија, најзахтевнија по легитимацији чланства у њој. Реч је о „републици људи од пера”. Крстић и Остојић најпре говоре о њеном настанку и допросветитељском историјату, потом представљају амбивалентно схватање улоге људи од пера у доба просвећености, да би у завршном делу текста коментарисали (не)могућност доследног остварења републиканског идела.

„Respublica literaria детектована је још 1417. године, али је на Европу делотворно проширена тек век доцније благодарећи Еразму. Могло би се рећи да је, како год назвали ту „републику”, она представљала међународну и независну, савременим језиком говорећи, „друштвену мрежу” која је омогућавала преписку и размену књига, рукописа и антиквитета. Била је лаичка „установа” или, радије, једна установа без установљења, једна пракса прерасла у обичај, једна „платформа” начелно без протокола и лозинки. Без оснивачког акта или ма ког документа који би се могао назвати утемељујућим и одредбеним, постојала је и функционисала као заједница „умрежених” с ону страну граница и правила суверених политичких заједница Европе – једна у том смислу отворена заједница која је служила (искључиво?) „знању” и омогућавала његову размену.То би уосталом било језгро дефиниција републике људи од пера које се проналази код већине савремених интерпретатора”, истичу Предраг Крстић и Александар Остојић.

Текст чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.