Пијанизми Балкана – Рена Киријаку

Музичка еманципација Грчке у епохи националног успона, након ослобођења од вековне турске владавине, била је све до првих деценија 20. века обележена дивергентним тенденцијама да се на једној страни успостави национални музички стил и модел образовања, односно да се на другој, музичка култура изгради под иностраним утицајима. Основан 1871. године, Атински конзерваторијум је ову дихотомију, типичну за младе нације окренуте потрази за самодефинисањем на маргини европског културног простора, специфично оличио у отварању два одсека: за виолину и флауту – инструмената који су требали да репрезентују античке естетичке принципе дионизијског и аполонијског у музици. Доласком Георгиоса Назоса, немачког ђака, на чело Конзерваторијума 1891. године, наступа и период наглашене германизације наставних курикулума, који су осим отварања одсека за већину модерних западних инструмената укључили и масовније довођење иностраног наставног кадра, индикативно – управо из Немачке. И мада је све до 1934. године и Назосове смрти број странаца међу професорима превазишао шездесет, од којих су већина били пијанисти, стандарди инструменталне наставе остали су за опште појмове релативно ниски. То и јесте био главни разлог што су они најталентованији грчки студенти након првих музичких корака начињених на домаћем тлу даље школовање настављали у европским музичким центрима. У периоду између два светска рата међу њима је била и Рена Киријаку (1917–1994), једна од најзначајнијих грчких пијанисткиња 20. века. Занимљиво је да њен афинитет за компоновање (који ће израз пронаћи у неколико успелих остварења) ипак није наишао на позитиван одјек у матичној средини, што ће је дефинитивно окренути искључиво пијанистичком позиву. Индивидуалан стил свирања и репертоарски фокуси ка мање истраженој клавирској литератури издвојили су Рену Киријаку међу оне пијанисте који су се у протеклом веку кретали по слабије утабаним стазама рубова музичког канона, а то су за ову пијанисткињу у првом реду били интегрални клавирски опуси Феликса Менделсона и Емануела Шабријеа, односно бројна дела Антонија Солера, Џона Филда, Јана Дусека, Габријела Фореа и других композитора чија је тумачења такође и бележила на албумима. Остваривши значајну међународну каријеру, Рена Киријаку је током живота стекла широко признање заузевши истакнуто место на интернационалној сцени. Делујући једнако активно у родној Грчкој, региону, колико и широм континента, она је једна од најмаркантнијих пијанисткиња која је својом биографијом и дометима балкански простор као своје залеђе исцртала на мапи европског пијанизма.

Рођена 1917. године у Ираклиону на Криту као ћерка познатог архитекте Димитроса Киријакуа, Рена је веома рано исказала музичке способности и у шестој години одржала свој први јавни наступ. Било је то 1923. године у концертној дворани Парнасос у Атини где је, изненађујуће за све присутне, извела своје композиције, како је остало забележено – дечја остварења програмског карактера и романтичарског сензибилитета. Стекавши похвале и препоруке професионалних музичара да адекватније образовање настави у неком од већим музичких ценатара, Рена Киријаку са родитељима одлази најпре у Париз где њен несвакидашњи таленат препознају Шарл Рише и Венсан Денди који чак изјављују да је у питању музички геније. Студије музике, међутим, започиње у Бечу код Рихарда Штура и Паула Вајнгартнера, ученика Емила фон Зауера, а 1930. године их наставља на Париском конзерваторјуму у класи Исидора Филипа, истакнутог француског пијанисте који је по признању Рене Киријаку извршио и највећи утицај на обликовање њеног извођачког стила. Код Филипа ће и окончати студије, уз награде за извођење Друге Шопенове сонате и Симфонијских етида Роберта Шумана. Ова признања престижне институције какав је Париски конзерваторијум, отворила су јој током 1930-их година врата концертних дворана Европе и Сједињених Држава на којима осим стандардне литературе често изводи и сопствена дела, промовишући их као део програма или бисева. Након Другог светског рата, уговор који потписује са француском концертном агенцијом Office Théâtral Européen обезбедиће Рени Киријаку вишегодишње ангажмане који је дефинитивно устоличују на међународној сцени, док је позитивне критике пореде са најистакнутијим пијанистима тог времена. Током 1960-их, пијанисткиња се посебно агилно окреће и пракси студијског снимања, уверена да су дискографска издања једина средства којима њене интерпретације могу трајно остати у свести публике.

Међу највреднијим тонским записима које је Рена Киријаку реализовала током овог периода јесу и Озбиљне варијације Феликса Менделсона. Овај снимак презентује есенцију пијанистичког израза уметнице утемељеног на богатој колористичкој палети клавирског звука и еластичном фразирању који заједно остварују заводљив утисак у понечему неортодоксног начина свирања. Етеричност која не изостаје ни у драмским моментима дефинитивно је рефлексија начела француске пијанистичке школе чије су одлике управо колоризам, флуентност, разуђеност динамике и честа агогичка микропомерања која имају функцију појачавања нарације.

Богату концертну каријеру коју је ова уметница развијала на светским сценама током готово пет деценија, све до смрти 1994. године у Атини, пратили су наступи са водећим оркестрима попут Лондонске филхармоније, Бечког и Берлинског симфонијског оркестра, те диригентима Димитријем Митропулосом, Џорџом Шолтијем, Хансом Сваровским и многим другим, а један аспект њеног ангажмана укључивао је и учешћа у жиријима великих конкурса попут Међународних пијанистичких такмичења у Монтралу и Женеви, као и годишњег такмичења Париског конзерваторијума на којем је и сама била лауреат у време студија. О њеној широкој афирмацији и призању, поред бројних позитивних критика и уврштавања у канон пијанизма 20. века сведоче и престижна одликовања попут Ордена Британске империје који јој је донео звање Даме, затим Витеза француске Легије части, али и ордена Светог Саве који јој је додељен у Београду.

Помно интересовање које је Рена Киријаку под утицајем Исидора Филипа развила за мање познате или скрајнуте музичке ауторе 19. и раног 20. века постало је међу дискофилима једна од главних "спољних" повезница са њеним именом. У времену дискографске поставке "поузданог" знања о музичком канону, ова пијанисткиња је била међу првима која је снимила комплетан клавирски опус Емануела Шабријеа. Било је то 1966. године за америчког издавача Вокс рекордс на шест ел-пи албума, а уметнички домети ових снимака по мишљењу појединих критичара надмашују интерпретације Марсел Мејер, Паула Бадуре-Шкоде и Артура Рубинштајна. Можда и не треба да чуди што је управо својом разуђеном мелодиком, протканом хумористичким идиомом и карикатуралним музичким карактерима подржаним неправилним ритмичким обрасцима, Шабријеова музика посебно погодовала пијанизму Рене Киријаку. Француско залеђе њеног извођачког знања несумњиво је имало пресудног значаја за то да музика овог романтичара под њеним прстима прозвучи на, чини се, посебно аутентичан начин.

Поред Шабријеових Питорескних комада у емисији ћемо репродуковати и снимак Концерта за клавир и орекстар број 1 у ге-молу Феликса Менделсона који је ова пијансткиња начинила 1961. године са Симфонијским оркестром Вестфалије и Хубертом Рајхертом. Ово окретно раноромантичарско дело испуњено драматиком и виртуозитетом карактеристичним за бројна дела композитора датог периода, Рена Киријаку изводи уз завидну техничку бриљантност и непретенциозну лиричност богатог тонског спектра.

Аутор емисије: Стефан Цветковић