Франц Розенцвајг: Ново мишљење. Накнадне напомене уз „Звезду искупљења” (1)

Своју тротомну „Звезду искупљења” написао је немачки филозоф јеврејског порекла Франц Розенцвајг 1921, када му је било 35 година. Прошло је више од сто година од како је књига угледала светло дана, али упркос несумњивом успеху (још за живота писца), те безбројним тумачењима, до данас се одржала дилема ком жанру, заправо, то дело припада: филозофији или теологији? Ту дилему није развејао ни сам Розенцвајг упркос томе што је у тексту „Ново мишљење”, својеврсном сажетку „Звезде искупљења” објављеном неколико година после изласка књиге, потпуно недвосмислено написао да је реч о филозофском, а не теолошком спису. За истрајно одолевање те дилеме, ипак, вишеструко је заслужан сам Розенцвајг јер, најпре, књигу је објавио без икаквих „помоћних средстава”, дакле без предговора и поговора (читалац је, другим речима, остављен да се сналази сам у врло компликованим извођењима, усред ковитлаца идеја), потом, богатство „Звезде искупљења” не исцрпљује се у филозофским импликацијама, а снажан нагласак који је Розенцвајг ставио на промишљање бога напросто није могао да уклони ни сам писац.

У тексту „Ново мишљење” Розенцвајг се, укратко, осврће посебно на сваки од томова свога дела, тврди да је реч о системском спису – све је, дакле, узајамно повезано – те упућује на оно што је, по његовом суду, најважније у тој књизи: сусрет мишљења и искуства. „Искуство”, пише Розенцвајг, „не зна ништа о предметима; оно осећа, оно доживљава, оно се нада и страхује”, али ни у једној од тих сензација нема предмета. Потом готово револуционарна тврдња да је наше ’ја’, као својеврсно јемство истинитости нашег искуства, односно повезаности с предметом, тек пука предрасуда „стара 300 година” (Розенцвајг, наравно, мисли на Декарта). И још ’тврђе’: управо ’ја’ искривљује садржај свакога знања. Последица овакве поставке је да се, на неки начин, морамо ослободити нашег ’ја’, што Розенцвајга, вероватно упркос његовој вољи, проближава теологији.

Оно, међутим, што се може разумети и као практична последица „Звезде искупљења”, јесте Розенцвајгово преиспитивање ’немства’ и ’јеврејства’ у њему самом, дакле својеврсни сукоб идентитета који ће, у компликованим историјским условима, бити далеко пресуднији него што су Розенцвајг и његове колеге тих година уопште могле да претпоставе. Истовремено, потреба да се ти Немци јеврејског порекла (Херман Коен, такође) уопште баве проблемима идентитета на тај начин пуно говори о злим духовима времена.

С немачког превели Маркус Манојловић и Жељко Радинковић
Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић