Пијанизми Балкана – Иван Тасовац

Уметник свестраних интересовања која су предодредила његову професионалну подвојеност између младалачког пијанистичког и потоњег менаджерског позива којем ће се посветити на прагу зрелог животног доба, Тасовац је могло би се рећи, остао недовољно позициониран управо у оној сфери која је имала фундаменталан значај у његовом животу. Делатност коју је обављао као први човек Београдске филхармоније у распону од читаве две деценије, највећим делом засенила је у широј јавности његову примарну пијанистичку оријентацију око које се – можда баш због наглог и трајног повлачења са сцене почетком овог столећа – испрела једна врста урбане легенде. Она се тицала оног прошлог живота Ивана Тасовца у којем се као пијаниста већ истакао умећем и харизмом потврђеном концертним успесима, а потом и у сећањима сведока, сачуваним новинским критикама, а нажалост, тек ограниченим дискографским опусом. Игром судбине, Тасовац је својим прераним одласком, календарски посматрано остао пијаниста 20. века, премда је по сензибилитету и идејама које је материјализовао у вођењу Београдске филхармоније маркантно припадао двадесетпрвом. Стога ће засигурно у неком будућем реоткривалачком походу на његову пијанистичку заоставштину – ка његовим интерпретативним назорима и техници стеченој на Московском конзерваторијуму – тек бити испричана историјски аргументована прича. Вечерашња емисија представља један од иницијалних покушаја у том правцу.

Рођен 1966. године у београдској породици коју су чинили првак Народног позоришта Предраг Тасовац и професорка клавира Марија Тасовац, Иван Тасовац је почетно музичко образовање стекао у Музичкој школи „Мокрањац”, у класама Зорке Марковић и своје мајке. Томе да је Тасовац био изузетно надарен, сведоче успеси у првим годинама школовања, међу којима се издвајају наступи са Београдском и Загребачком филхармонијом са којима је као дванаестогодишњак извео познати Моцартов Клавирски концерт у А-дуру Кехлова ознака 488. Таленат дечака није промакао ни чувеном совјетском педагогу Јевгенију Тимакину који је током дужег низа година, захваљујући отвореној сарадњи школе „Мокрањац” са Централном музичком школом при Конзерваторијуму Чајковски у Москви, водио мајсторске радионице у Београду. Управо захваљујући сугестији Тимакина, петнаестогодишњи Тасовац, у том моменту ученик другог разреда средње школе одлази на даље школовање у Москву, где се као инострани ученик уписује на Музичко училиште при Конзерваторијуму, које похађа наредне четири године у класи Бориса Романова. Интересантно је да ће овај професор и пијаниста – некадашњи ученик легендарног Константина Игумнова – бити међу онима који ће, након пада Гвоздене завесе 1991. године, пребећи из рушевина Совјетског Савеза ни мање ни више него у Скопље, где ће наставити предагошку праксу, између осталог и као једини професор Симона Трпческог. Године 1981, Иван Тасовац уписује Московски конзерваторијум на којем га у своју класу прима Сергеј Дорењски, вероватно најистакнутији професор ове институције током последњих деценија протеклог столећа, из чије ће класе излаћи и Николај Лугански, Денис Мацујев, Олга Керн и многи други.

Управо захваљујући одласку у Москву, у периоду последњег бљеска совјетске клавирске педагогије пред распад СССР-а, где као ђак и студент проводи пуних осам година, Тасовац током 80-их стиче драгоцено знање какво се у том тренутку није могло добити ни на једној другој високој школи у свету. Већ током наредне деценије, овај хомогени педагошки контекст распршиће се одласком бројних истакнутих професора конзерваторијума на Запад. О дометима студијских постигнућа Ивана Тасовца говоре и његова висока рангирања на неколико међународних пијанистичких такмичењима у Даблину и Италији крајем 1980-их, посебно на једном од најстаријих конкурса под именом „Еторе Поцоли” у Милану на којем осваја високо четврто место. Овај успех отвориће му врата сарадњи са италијанским агенцијама које му организују прве концерте по овој земљи. Ипак, време ступања на концертну сцену, поклопило се на унутрашњем плану са распадом Југославије што је имало несумњиве реперкусије и на његову уметничку праксу. Започети ангажмани под окриљем Југоконцерта и Музичке продукције Радио-телевизије Београд на домаћим сценама несумњиво ће допринети томе да Тасовац у локалним оквирима стекне адекватну афирмацију, па и наклоност овдашње публике која ће у највећој мери утицати на стварање касније слике миљеника домаће културне јавности. Једно краће време, у годинама највеће друштвене и економске кризе између 1992. и 1994. Тасовац ће деловати као уметнички сарадник на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду, међутим ни током овог периода он не прекида са концертном праксом, те 1996. године у Москви реализује и своје прве снимке који ће бити објављени на дебитантском компакт-диску у издању Беоконцепт класикса. Између осталих дела, на овом албуму налази се и његово извођење познате Шубертове Сонате у А-дуру из постхумног опуса 120 коју репродукујемо у емисије. Бидермајерској једноставности овог раноромантичарског дела, Тасовац прилази деликатним гестом и балансираним изразом, манифестујући за његов пијанизам карактеристичну високо естетизовану звучну слику. Кроз сва три става плени непретенциозност Тасовчевог интерпретативног уплива, док култивисан музички укус у спрези са бриљантном искричавошћу ситне технике, те егзактношћу у пласирању акордских склопова доприноси прегледности Шубертових музичких мисли. Изнад свега, квалитет интерпретација Ивана Тасовца лежи у чињеници да проживљеним емоционалним искуством сусрета са делом, он надилази извођачко чистунство, дајући онај неопходан рафинирани животни сок свакој појединачној музичкој фрази.

Несвакидашњи животни пут овог музичара, с почетком новог века одвојиће га од клавира, по његовим речима – најпре привремено, да би се временом тај период пролонгирао до готово самог краја живота. Ангажман у Београдској филхармонији, оркестру који је након дугогодишње кризе успео да поврати на стазе старе славе, нужно је собом односио и целокупну енергију коју – како је једном истакао – није могао да дели између два позива. И мада је тиме пијанистичка одисеја Ивана Тасовца остала прекинута пре него заокружена, стицајем животних околности, пред сам крај живота 2021. године она је добила једно (за оног другог Тасовца – ’мага’ музичког адвертајзинга, можда и типично) заокружење у виду два музичка спота на којима је у студијском окружењу након две деценије поново сео за клавир како би извео Гносијену Ерика Сатија и Моцартов Турски марш у аранжману за клавири и електронску матрицу.

Тумачећи избор дела које је уврстио на албум из 1996. године, руски критичар Владимир Чинајев је у књижици издања приметио да је Тасовац за свој дискографски деби изабрао „једноставну музику” Хајдна, Шуберта и Прокофјева. Међутим, како наводи, оваква концепција албума може се доживети управо као „протест”. „Потребно је, наиме”, како истиче Чинајев, „имати смелости, а можда и дрскости и одрећи се свега што би гарантовало моментални комерцијални успех и снимити дела у којима одсуствују провокације на виртуозну бравуру”, иако репертоар Ивана Тасовца чини претежно виртуозна литература. Критикујући савремени пијанизам који је након зенита у 20. веку исцрпео своју духовну суштину претачући се у времену опште дехуманизације у хладну, дистанцирану презентацију техничког савршенства, Чинајев истиче да Тасовац „својом уметношћу управо баца изазов свему што ’удаљава’, што рађа ничеовски ’pathos distance’, (...) чиме музика као да се зближава са нашим животима – са животом у коме недостижност идеала пулсира неисцрпном лепотом света”.

И можда је управо ова оцена адекватан опис оне истинске нутрине бића Ивана Тасовца, уметника иза чије се провокативне и изазовне спољашњости крио дубоко хумани идеал човека за кога је музика била и индивидуални израз и интенционално упрегнуто средство побољшања окружујућег света.

Аутор емисије: Стефан Цветковић