Филипo дел Лукезе: Стратегија врлине. Нужност и слобода код Макијавелија (2)

Нужност и слобода величине су које се супротстављају једна другој: тамо где влада нужност (као у природи) нема слободе. Слобода се, пак, одређује као одвезаност од нужности, те о слободи има смисла говорити само у људској заједници. Утолико се код Макијавелија сусрећемо с конститутивним парадоксима слободе и нужности: шта значи нужност у заједници која постоји зарад слободе? Уколико је, дакле, природно стање одређено нужношћу, ратом свих против свију, те ропским страхом за сопствени живот, људска је заједниоца творевина која људе ослобађа од страха. Но, шта ако сама заједница, у виду ауторитарног поретка, инаугурише страх као начин да се одржи власт, те управо тај и такав начин владавине прогласи нужним? На практичком плану Макијавелијев одговор је република као поредак у којем владају грађани, слободни људи. На теоријском плану нужност у људском поретку своди се – и ето новог парадокса – на избор нужности: нужно је, рећи ће Макијавели, урадити оно што води слободном друштву. Увек постоји тренутак када је могуће направити избор. Другим речима, Макијавели одбацује теолошку тезу по којој је постојање бога доказ нужности. Наиме, ако бог постоји онда нема слободе јер је бог (судбина) унапред смислио план за нас. Но, како не постоји доказ да је томе тако, Макијавели се не обазире на религијске перспективе. Ако, томе насупрот, постоји слободна воља, онда је бог, чак и да га има, тек споредна фигура у нашим животима и, у најбољем случају, може да послужи, кроз религију, за потчињавање, застрашивање и опсењивање маса.

Но, да би се слобода конзумирала потребна је врлина. Упркос извесним колебањима које ваља приписати пре свега компликованој ситуацији у Фиренци његовог доба, Макијавели се ослања на републиканску врлину која није ништа друго до неговање слободе у слободном друштву.

С италијанског превела Сенка Јевтић.
Читао је Александар Божовић.
Уредник Иван Миленковић