Ђузепе Верди: Симон Боканегра

Ово значајно Вердијево дело, иако је једно време било међу ређе извођеним, последњих година се све чешће поставља на репертоаре оперских компанија широм света. По свему судећи модерна публика је препознала да се у овој опери налазе неке од најлепших драмских страница зрелог Вердија.

Симон Боканегра је првобитно написан 1857. године, да би дело доживело значајне ревизије за премијеру нове верзије 1881. године, када је Верди први пут на либрету сарађивао са Аригом Боитом. У другој верзији Симона Боканегре, први чин је постао Пролог опере, а додата је данас славна сцена у Дуждевој палати којом се завршава први чин. С обзиром на то да је између две варијанте дела прошло двадесет година, стилске разлике су значајне, иако не прекомерне. Оно што је интересантно у верзији из 1857. године је изостанак секундарних женских ликова, као и доминација дубоких мушких гласова. Верди је био свестан да је због тога целокупна партитура тежила ка тамнијој, па и опресивнијој оркестарској боји. Ово је исправљено у верзији из 1881, где је суптилним ретуширањима Верди унео нова хармонска и инструментална сенчења, дајући нов замајац драмској акцији, пре свега кроз продубљивање самог лика Симона Боканегре, у новом финалу првог чина.

Ревизија опере је 1881. године у Скали доживела тријумфални успех. Тада су протагонисти били: Виктор Морел као Боканегра и Франческо Тамањо као Габриеле Адорно, који ће шест година касније бити први интерпретатори Отела и Јага.

Уредница Ксенија Стевановић