Сто педесет година од рођења Мориса Равела

Уз Клода Дебисија најзначајнији стваралац импресионистичке провенијенције, Равел је у свом невеликом, али ванредно вредном клавирском опусу пропустио различита струјања француске музике првих деценија 20. века. На трагу француске музичке идиоматике коју уобличавају Франк, Сен-Санс, Форе и Шабрије, те ослонцу на пијанистичке домете Франца Листа, Равел ствара особени клавирски стил који по префињености и иновативности израза, али и техничком мајсторству поставља парадигму ране модернистичке оригиналности у националним оквирима. Тематски свестранији од Дебисија, Равелов језик је еклектичан у споју елемената импресионистичког и неокласичног стила, те у карактерном распону од отмене сентименталности до отворене гротеске, често јукстапониране и у оквирима истог музичког тока. Баскијац по пореклу, Равел на аутентичан начин француски импресионизам прожима шпанским музичким елементима израженог играчког пулса, надахњујући супериорну виртуозност која поставља до тада непознате техничке изазове пред извођача. Равелова фасцинација прошлошћу, коју он настоји да оживи позивањем на старе музичке форме, још један је сегмент његовог богатог поетичког мозаика. На другој страни, његова интелектуална проницљивост води га митологизацији природе која у његовом импресионистичком сазвучју добија мистичан и високо поетичан ефекат. Све ове околности одредиле су индивидуализовани однос према стваралачком чину у сусрету са сваким новим извором инспирације, те у Равеловом опусу свако дело израста као непоновљива и уникатна творевина.

Троставачни циклус Гаспар ноћи из 1908. године, компонован према три поеме из истоимене збирке француског романтичарског песника Алојзија Бертрана, представља композиторове оноричке музичке слике три различите теме, а то су љубавни занос водене виле Ондине према овоземаљском човеку, затим туробни приказ Вешала смештених на хоризонту залазећег сунца, и као финална, кошмарна слика игре гротескног, монтруозног гоблина Скарба на месечини. Желећи да створи, како је сам изјавио, „карикатуру романтизма”, Равел је посегао за сложеним техничким захватима на клавиру који по тежини надмашују Листова дела, али се ослањају и на непосредну инспирацију – Оријенталну фантазију „Исламеј” Милија Балакирјева. Гаспар ноћи стога представља дело непревазиђеног виртуозитета, али што је још важније – музичко остварење магичне поетске вредности.

Успон неокласичних тенденција који је у француској музици током друге и треће деценије XX века био одраз трагања за новим обрасцима стваралаштва супротстављеним конгломерату романтизма, експресионизма и импресионизма, у првом реду био је манифестован интересовањем композитора за старије слојеве националне музичке историје. Овај покрет представљао је, наиме, симптом националног освешћења које је за француско друштво имало катарзичан значај после болног пораза од Немаца у Француско-пруском рату 1870. године и које је, коначно, у годинама након победе у Првом светском рату доживело своје пуно остварење. Отклон од германски уобличених романтичарских образаца музичког израза 19. века у чијој је позадини препознавана идеолошка матрица одговорна за сукоб светских размера, водио је ономе што је француској уметности након Великог рата било манифестовано кроз ред и једноставност израза, објективност насупрот субјективности, језгровитост наспрам опширности и на послетку, кроз обликовање аутентичног националног модела.

Ове тенденције срећно су се поклопиле са Равеловим личним интересовањима, односно симпатијама за музичку прошлост као извор инспирације, па се његова свита Купренов гроб, компонована између 1914. и 1917. године, може посматрати и као једна станица на индивидуалном стваралачком путу, и као рефлексија општих тенденција у раној француској модернистичкој музици овог периода. Циклус међутим само симболички евоцира успомену на Купрена, представљајући омаж ширем кругу француских стваралаца 18. века, као и осврт на барокну форму свите. Писани савременим музичким језиком, ставови свите симулирају обрасце одговарајућих стилизованих игара, па Равел тако клавирску барокну орнаментику боји импресионистичким сазвучјима, хроматиком или модалним хармонијама.

Ево самих Равелових речи о Концерту ин Ге за клавир и оркестар који је компонован између 1929. и 1931. године: „Моја једина жеља била је да напишем један прави концерт, односно, бриљантно дело, које јасно истиче виртуозност солисте, да буде бриљантан, а да притом не тежи да буде дубок или да тежи драмском ефекту. За модел сам узео двојицу музичара који су, по мом мишљењу, најбоље илустровали ову врсту композиције: Моцарта и Сен Санса. Због тога концерт, који сам првобитно мислио да назовем Дивертименто, садржи три уобичајена дела: почетни став Алегро компактне класичне структуре, средишњи Адађо у којем сам желео да одам посебан омаж „схоластици”, а у коју сам покушао да напишем што сам боље могао; и закључни, живи став у облику Ронда, такође замишљен у складу са ригидном формалном традицијом.”

Прожет баскијским играчким ритмовима, али и елементима џеза, овај концерт је премијерно изведен 1932. године у интерпретацији Оркестра Ламуре и Маргарит Лонг којој је и посвећен, а данас је једно од омиљених дела пијанистичког репертоара модерне епохе.

Аутор Стефан Цветковић