Антологија српске музике

Ако је једно дело обележило и усмерило потоњу историју спрске музике, онда су то Руковети, њих петнаест, које је Мокрањац писао између 1883. и 1909. године. Оне не само да заузимају централно место у Мокрањчевом опусу, већ се могу сматрати стожерним остварењем целокупне српске музике. Бројни су, тако, примери трансформација Руковети у опусима других аутора, али је вредност ових композиција неоспорна и када се погледа стваралаштво Стевана Стојановића Мокрањаца, као такво. И данас, ова дела плене својом заокруженошћу, промишљеношћу, дубоким разумевањем и фином ситилизацијом регистара лирског, шаљивог и драматичног, који проистичу из народне традиције.

Две централне руковети целог циклуса су најобиминија Пета – Из моје домовине, састављена од чак десет песама и најпознатија – Десета, коју чине Песме са Охрида.

Компоноване на дистанци од десет година, оне показују ширину и јасноћу уметничке визије коју је Мокрањац искристалисао пишући своја дела, водећи хор и истовремено прикупљајући изузетно вредну мелографску грађу. Пета руковет би се могла окарактерисати као потреба да се цело једно искуство преточи у формално најкомплекснији "сплет" песама, да се пронађу њихове музичке кореспонденције, допуњавања, али и драматуршко-значењска дијалогизирања. Са своје стране Десета руковет, написана на врхунцу уметничке зрелости 1901. године, показује одлазак даље, ка потпуном овладавању не само финесама хорског писма, већ и ка иновативној употреби хармонских решења, а све у циљу давања свежег и веродостојног тумачења емотивног садржаја одабраних песама – као што су Биљана платно белеше, Пушчи ме и Никнало цвекје шарено које још увек живе у народној традицији и изван ње.

Уредница Ксенија Стевановић.