Рефлексије

Борис Гројс: Господар прстенова (2)

У овом есеју Борис Гројс приказује и реинтерпретира дијалектику самоуништења руског/совјетског филозофа Евалда Иљенкова (1924–1979), коју је овај аутор изнео у своме раду „Космологија духа”, чији су превод слушаоци Трећег програма могли да чују прошле недеље, у циклусу Имагинарна едиција.

Неке Иљенковљеве идеје из овог раног експерименталног чланка – написаног 1956, а објављеног тек након ауторове смрти – реактуализују се у модерним филозофским размишљањима која се баве проблемима онтологије и космологије. У првом делу текста, Гројс резимира хипотезу Иљенкова по којој ће човечанство, захваљујући свом технолошком развоју – конкретно, захваљујући развоју нуклеарне бомбе – потврдити властиту моћ апокалиптичком експлозијом у којој ће нестати и оно само и читав универзум, након чега ће се, дијалектички, из усијаног облака енергије покренути нов космички процес.

У другом делу текста, Гројс поставља питање каква то моћ може да проистекне из смрти? Да би одговорио на ово питање, он се позива на неке идеје Александра Кожева, али још више на аналогију са теоријом дара коју је формулисао француски социолог и антрополог Марсел Мос. Наиме, анализирајући обичај размењивања дарова, а нарочито обичај „потлача” – церемонијалног надметања међу племенима са северозападне обале Америке, које се састоји од поклањања и уништавања сопствене имовине – Мос је показао да оно што би се у оквиру тржишне економије једноставно сматрало за губитак, у оквиру симболичке економије заправо је стицањe веће симболичке вредности:

„У случају потлача”, пише Гројс, „мушкарци се надмећу у самоуништавању. Враћају оно што дугују. Али коме су дужни? Мос предлаже одговор: они су дужни природи. [...] Зато што прихватити дар природе значи робовати јој. Према Батају, човек одбацује дарове природе у потрази за суверенитетом. У том смислу, свако људско биће има обавезу да уништи свој живот, да врати дар живота и постане суверено. Наравно, Батај је сувереност схватао као независност. Није разматрао могућност да природа профитира од враћеног дара. Међутим, Иљенков управо на то мисли. Он човечанство види као господара који има истинску власт над природом, а природу као подређену јер је прокламовао да човечанство може да врати природу на нулту тачку њеног развоја. Колективно самоубиство човечанства постаје испуњење моралне обавезе да се природи врати дар живота.”

Овај текст, преузет из овогодишњег октобарског издања часописа e-flux, превела је с енглеског Ивана Вујановић.

Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић