Камерни концерт

Упркос противљењу свог оца, уписала је Париски конзерваторијум, 1904. године где је упознала Луја Дуреја, Франсиса Пуленка, Даријуса Мијоа и Артура Хонегера. Током студија Жермен Тајфер је освајала награде у неколико категорија – хармонија, контрапункт и композиција, а такође је сматрана чудом од пијанисте због неверовантне музичке меморије. Године 1917. Ерик Сати ју је, чувши њену композицију Игра отвореног простора, прогласио својом ,,музичком ћерком”, а потом позвао да се придружи групи Нових младих коју 1920. године музички критичар Анри Коле проглашава Шесторком. Три године касније, почела је да похађа часове код Мориса Равела са којим је сарађивала наредних десет година. 

Жермен Тајфер је написала већину својих најважнијих дела током двадесетих година 20. века, док је тридесете године обележио интезиван рад на примењеној музици. По избијању Другог светског рата, била је принуђена да остави већину партитура у свом дому у Грасу, након чега одлази у Сједињене Америчке Државе, где је провела ратне године. Након рата, вратила се у Француску, где је компоновала оркестарску и камерну музику, као и бројна дела која укључују балете и опере, објављена  након њене смрти. 

У последњем периоду свог живота фокусирала се углавном на дела мање форме због све већих проблема са рукама. Жермен Тајфер наставила је да компонује све до смрти, 7. новембра 1983. године у Паризу.

 Нажалост, никада није повратила признање које је уживала током својих раних дружења у групи Шесторка. Два несрећна брака значајно су исцрпела њену креативност, а стални финансијски проблеми навели су је да компонује углавном по наруџбини, што је резултирало композицијама неуједнченог квалитета. Такође, њена скромност и неоправдан осећај уметничке несигурности спречили су је да се додатно промовише, сматрајући себе пре свега занатлијом који пише оптимистичну и приступачну музику као неки вид ослобађања од тешкоћа свог приватног живота. 

Ауторка емисије Тамара Симовић