Евалд Иљенков: Космологија духа (3)

У овом тексту, писаном 1956. године, Евалд Иљенков је дао одговор на питање о смислу и циљу постојања разумних бића у универзуму. У складу са његовом хипотезом, мајка природа је предодредила разумна бића да се супротставе ентропији и да омогуће повратак умирућих светова у првобитно „ватрено” стање. Сам аутор је окарактерисао свој рад као: „Покушај да се у општим цртама утврди објективна улога мислеће материје у систему светске интеракције (Филозофско-поетска фантазмагорија заснована на принципу дијалектичког материјализма)”.

По речима Иљенкова: „на некој, врло високој тачки свог развоја, мислећа бића испуњавају своју космичку дужност и жртвују се, свесно производе космичку катастрофу, изазивајући процес супротан топлотној смрти космичке материје, то јест иницирајући процес који води до поновног рађања мртвих светова у облику космичког облака ужарених гасова и паре… Тако, смрт мислећег духа постаје истински стваралачки чин, чин који претвара залеђене пустиње међусветских простора, уроњених у мрак, у ротирајућу масу врелих, светлих, топлих соларних светова, систем који постаје колевка новог живота, новог процвата мислећег духа, бесмртног као сама материја… Смрт духа који мисли, самим тим, постаје његова бесмртност. И једном ће опет, у бесконачно далекој будућности, нова бића у којима природа развија мислећи дух, као и ми данас, посматрати светлуцаве звездане светове на небу изнад њихове Земље, поносни због свести да ови светови своје постојање дугују некеда несталом мислећем духу, његовој величанственој и прелепој жртви”.

Превели с руског Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.
Читао је Александар Божовић
Уредници Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.