Антологија српске музике

Рођен 1946. године у Сарајеву, Куленовић је студирао клавир и композицију на Музичкој академији у Љубљани код Алојза Среботњака, а потом и на Факултету музичке уметности у Београду код Енрика Јосифа. Такође, усавршавао се и код Милка Келемена у Штутгарту. Био је професор на Факултету музичке уметности у Београду до 1990. године, да би се потом преселио у Сједињене Америчке Државе, после отвореног протеста против режима Слободана Милошевића. Тамо је од 2006. године радио на Музичком колеџу Беркли и био је један од покретача бројних музичких догађаја у Бостону и околини. Преминуо је 2017. године, после дуге и тешке болести.

На Куленовићеву поетику утицале су најразличитије музичке традиције, укључујучи џез, рок, индијске раге, фолклорну музику Балкана, као и разнолике савремене музичке стилове. Куленовићев опус је изузетно богат и обухвата седам симфонија, шеснаест инструменталних концерата, ораторијум, балет, дванаест филмских партитура, преко тридесет дела за камерни оркестар и бројна дела за камерни састав и соло инструменте. Компоновао је и кантату, поводом церемоније отварања Зимских олимпијских игара у свом родном граду Сарајеву, 1984. године. Добитник је награда Међународног савременог музичког бијенала у Венецији, Француског радија, БЕМУС-а, Фулбрајт фондације, Прешернове награде и других.

Музиколошкиња Марија Масникоса, иначе, постминимализам, као специфичан вид постмодернистичке струје у савременој музици наше земље, описује као „музичку праксу која пригрљује разнолике комбинације репетитивне технике и старијих, жанровски заснованих ’музика’. Постминимализам и постмодернизам у опусу Вука Куленовића има, стога, специфични карактер – он је истовремено лирски, контемплативан, али и редукционистички, смео и механицистички заокружен.

Музиколошкиња Зорица Премате је Куленовићево стваралаштво, прецизно сумирала на следећи начин: „Фигурација преузима улогу градитеља музичког тока и, мултипликована и у различитим варијантама микроскопског предлошка, усмерава изградњу форме. У таквом стању звучне расипности музика реагује рефлексом сопственог понављања, а огромна количина редундантног материјала диктира, као ослобођена звер, формалне контуре дела…”

Уредница Ксенија Стевановић