Барокни Божић

Написана 1705. године за Бадње вече као поруџбина, великог музичког мецене, кардинала Отобонија, Скарлатијева кантата била је једно од остварења која су била намењена извођењу 24. децембра у у папиној палати у Риму. Након вечерње литургије, папа је приређивао гозбу за кардинале током које су представљана дела компонована специјално за ту прилику, у интерпретацији првокласних уметника, а овај обичај је био на снази у периоду од 1675. до 1740. године. Музика је била састављена од кантата или ораторијума из два дела који су певани на италијанском језику, чија је радња била посвећена прослави Божића, а музика је имала за циљ да „уздигне и опусти душу званица” пре напорног учешћа у поноћној миси. 

Кантата Пет пророка је једна од три божићне кантате које је Скарлати компоновао за ову прилику, али је једина која је остала сачувана. Текст је написао познати италијански оперски либретиста и песник Силвио Стампиља, који је на нов начин обрадио тему Христовог рођења. Стампиљино иновативно решење подразумевало је фиктивни разговор између пет старозаветних пророка који говоре о чудесном рођењу Спасиоца. Данијел, Језекиљ, Јеремија, Исаија и Аврам певају о својој изненађености, забринутости, скептицизму, али и о одушевљењу поводом будућег догађаја, а потом и о Христовом рођењу. Међу њима се издваја пророк Јеремија са својим сумњама и јадиковкама препуним пословица, што Скарлатију даје простора да уз изразе радости унесе мало нота туге, забринутости и меланхолије. Како се дело даље одвија тако остали пророци постепено успевају да умире и утеше Јеремију, све док се он у коначници не придружи општем расположењу радости и среће.

Музика Скарлатијевог остварења састоји се од тринаест арија, дуета и завршног ансамбла, и налази се негде на пола пута између жанра кантате и ораторијума – како по дужини, тако и по основној концепцији и музичком стилу.

Теолошки дискурс Скарлати је поставио у секо речитативе, док су арије резервисане за већу емоционалну експресивност. Речитативи се одликују пажљивом декламацијом текста, занимљивим хармонским решењима и модулацијама, као и колоратурним пасажима, који наглашавају битне речи. Арије су већином писане у да капо форми са пуно колоратурних пасажа, и свака од њих има свој специфичан карактер који је пропраћен инструменталном пратњом – у виду чембала, виолина или обоа. Као централно обележје сваке божићне музике, кантата Пет пророка садржи пасторалне сцене, као и хорове анђела. Попут свих дела писаних за ову прилику, и Скарлатијева композиција се завршава  обраћањем тадашњем папи – у случају овог дела то је био папа Клемент XI. 

Ауторка: Саша Тошковић