Александар Молнар и Драгана Јеремић Молнар: О три притиска на европске универзитете (1)

Врло брзо након што су 19. јуна 1999. министри двадесет девет европских земаља потписали тзв. Болоњску декларацију у циљу обједињавања европског високошколског простора и омогућавања лакше мобилности наставника и студената у њему, распламсала се дебата о томе да ли и (ако да) колико „Болоња” угрожава „Хумболта”, тј. колико су нови универзитетски стандарди у супротности са оним старим. Међутим, да би се уопште приступило овој дебати, потребно је, по мишљену Александра Молнара и Драгане Јеремић Молнар, дефинисати шта уопште у 21. веку значи „Хумболт”. Наиме, највећи број бораца за „Хумболта” (а против „Болоње”) под „Хумболтом” подразумева три ствари. Најпре, да је Вилхелм фон Хумболт своју теорију образовања (Bildung) консеквентно применио када је – у својству пруског државног чиновника – организовао оснивање Универзитета у Берлину 1810. године. Затим, да је овај универзитет постао клица свих модерних универзитета прво у Немачкој, а затим и у целој Европи и, напослетку, да је „хумболтовски” модел универзитета, упркос кризи која се појачавала кроз цео 20. век, остао доминантан све до 1999. године, од када је присиљен на постепен узмак (са перспективом потпуног ишчезнућа). „Од тада, како гласи распрострањено уверење, европске универзитете растрже интристични идеолошки сукоб који се крије иза назива „Хумболт” и „Болоња” (поједностављено речено, образовни хуманизам versus либерални капитализам) који се манифестује у променама начина и условима студирања, које не одговарају ни наставницима, ни студентима, али од којих профитирају (крупни) капитал и у његову службу упрегнуте европске владе”, сматрају аутори овог текста.

Текст чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.