Ђоакино Росини: Танкред

Главне улоге тумаче мецосопран Ана Гарјачова као Танкред, сопран Мелиса Пети као Аменаида, тенор Антонино Сирагуза као Арђирио, бас Андреас Волф као Орбацано, мецосопран Лаура Полверели као Исаура и тенор Иља Сквирскиј као Рођеро. Хором Прашке филхармоније и Бечким симфонијским окрестром диригује Ји-Чен Лин.

Танкред је 1813. године донео Росинију светску славу и успоставио га као водећег италијанског оперског композитора његове генерације. Стендал је написао да је извођење овог дела био „прави, изненадни, удар грома из плавог, мирног неба италијанског оперског театра”. Кренувши са дасака венецијанског театра Ла Фениче, слава двадесетједногодишњег композитора, брзо се ширила по Италији, а на Париској премијери 1822, када је главну улогу – en travesti – певала Ђудита Паста забележено је да је публика изводила певаче да се поклоне чак тридесет пута. Занимљиво је напоменути да је славну каватину Di tanti palpiti која је заштитни знак ове Росинијеве опере, Вагнер пародирао у хору кројача у опери Мајстори певачи.

Верзија из Фераре, која је уприличена месец дана по венецијанској премијери, био је Росинијев покушај да крај дела прилагоди трагичном кључу по узору на Волтерову драму која је послужила као предложак за либрето. С обзиром на то да ова верзија није пожњела већи успех, композитор је повукао ревизију, а део музике редистрибуирао у другим својим делима, те се она сматрала изгубљеном. Но, половином седамдесетих година 20. века, гроф Ђакомо Леки, чији је предак био либретиста Танкреда за верзију из Фераре – Луиђи Леки, је сређивао породична документа и тако случајно набасао на неколико музичких рукописа од којих је један носио недвосмислен потпис Росинија и његову изјаву да је ово његово дело. Тако је нађен, трагични крај верзије из Фераре, те су 1976. године музиколог Филип Госет и његови сарадници са Универзитета у Чикагу припремили критичко издање Танкреда, које је данас најчешће у употреби.

Уредница Ксенија Стевановић