Простори пијанизма – Уметност Аркадија Водолоса

Ова помпезна констатација једног америчког критичара, можда и најбоље описује стварни утисак који је овај несвакидашњи пијаниста својом појавом на измаку протеклог века и више него убедљиво успео да измами од слушалаца. Његове акробатске способности за клавиром у маниру славних виртуоза прошлости, одјекнуле су са подијума попут дуго ишчекиване вести, лансирајући га у сам епицентар светске музичке пажње. И ако је свакој новој генерацији потребан по један супервиртуоз као што су у своје време то били Годовски, Хоровиц, Цифра, Вајсенберг или Микеланђели, онда је на прелазу протеклог у текући век ту улогу неприкосновено преузео Аркади Володос. И као да то није било довољно, ни мање ни више него Томас Фрост, некадашњи продуцент Владимира Хоровица, га је прогласио за директног наследника великог руског суперстара. А Володос је својом запањујућом техником, запаљивом енергијом и смислом за упечатљиве музичке карактеризације, овакве квалификације већ на самом почетку каријере убедљиво потврдио. На измаку дугог 20. столећа, ово је био повратак еуфорије каква за вратоломним наступима једног пијанисте није виђена готово деценијама уназад. Његове обраде Листових виртуозних дела, па и додатне техничке надоградње већ ионако сложених Хоровицевих пијанистичких велеслалома, измамљивале су код публике више од пуких стајаћих овација – једну врсту колективне „екстазе” за коју се тражила карта више. Напослетку, било је то аутентично подсећање на магијско дејство апсолутног виртуозитета – оног својства инструменталног извођаштва које је кроз 20. век све више потискивано, да би на крају постало и сасвим заогрнуто „вишим” уметничким циљевима. Али Володосова виртуозност не би побудила тако озбиљну пажњу како најширих кругова слушалаца, тако и саме критике, да у себи није компримовала највише стандарде управо савремене пијанистичке праксе у виду беспрекорне прецизности и уравнотежености израза, у чему се указала не као копија, већ као „постисторијски” коригована пракса старијег модела свирања, саображена управо осећајности и очекивањима савременог доба у којем се формирала. 

Једна од извесно најупечатљивијих, колико и запањујућих одлика Володосовог свирања је његова одмереност која му уз сву карактерну рељефност звука не дозвољава да западне у емоционалну или драмску хипертрофију попут онакве каква је виђана код Хоровица и толико ранијих виртуоза романтичарске провенијенције с почетка прошлог века. Володос, напротив и зачудо, остаје суздржан усред максимума техничког моментума који пласира на инструменту, што ће се испоставити као окосница његовог каснијег пијанистичког израза у којем ће виртуозитет заменити његовим антиподом – лирском поетичношћу и контемплативним тонским фантазирањем.         

Рођен 1972. године у тадашњем Лењинграду, Волдос је захваљујући родитељима, професионалним соло певачима, прве музичке кораке начинио учећи певање, а показујући потом интересовање за дириговање као полазник Глинкине хорске школе у Санкт Петербургу. Мада је клавир свирао од своје осме године, озбиљнију посвећеност овом инструменту није исказивао све до петнаесте. Формално клавирско образовање започеће зато прилично касно, и то на Московском конзевраторијуму код Галине Јегиазарове, а потом и код Жака Рувијеа на Париском конзерваторијуму, да би га коначно заокружио у Мадриду, у класи Дмитрија Башкирова, великог совјетског пијанисте који је у то време, средином деведесетих, након пада Гвоздене завесе, емигрирао у Шпанију.

Утабани пут пијанистичке афирмације који би уобичајено водио преко победа на великим такмичењима Володос је заобишао и након уласка у професионалну арену. Остала је упамћена изјава, Томаса Фроста, како Володос „има све: машту, боју, страст и феноменалну технику да спроведе све своје идеје”. Уследили су наступи на највећим светским сценама и албуми праћени највишим признањима. Тако Володос бива номинован за Греми већ за свој дебитантски соло албум, а потом и за наредни са Клавирским концертом број 3 Рахмањинова који снима са Џејмсом Ливајном и Берлинском филхармонијом који му доноси награду Грамофон. Њу ће освојити још два пута – 2014. за албум са делима Федерика Момпоуа и 2018. године за издање посвећемо музици Јоханеса Брамса. На врхунцу виртуозног периода, Аркадија Володоса имала је прилику да, у Коларчевој задужбини, чује и београдска публика и то у два наврата – 2005. и 2006. године...

Уздингут на пиједестал пијаниста данашњице као виртуоз који је својим способностима стао уз бок својих највећих претходника, Володос је крајем прве деценије овог века начинио радикалан рез у својој пијанистичкој пракси, одмакавши се управо од оне стилистике свирања која га је лансирала на светску сцену. Изјављујући како је виртуозни стил свирања за њега од почетка био најпре одговор на захтеве менаджера и публике, али да му није дозвољавао уметнички раст и прилику да искаже своју истинску, унутрашњу потребу, Володос је начинио један од најнеуобичајенијих професионалних обрта у историји пијанизма, преобразивши се у пијанисту ’интелектуалца’, упадљиво дистанцираног од естрадног, виртуозног представљања за клавиром. У низу албума који ће показати једну сасвим другу страну Аркадија Володоса као лирског поету савршеног тонског баланса, налази се и онај са делима Јоханеса Брамса. Висока естетика звука само је еволуирала у односу на његове ране албуме постајући средство досезања пуног смисла литературе коју изводи.

Аутор Стефан Цветковић.