Имагинарни пејзажи

Пред нама је колаборативни рад, настао као резултат упознавања и сравњивања три кореспондентне, музичке поетике. Како је то рекла Мања Ристић „постепено само направили звучни симулакрум места и тренутака смрзнутих у времену”. Другим речима, временом, кроз размену материјала између три уметнице настао је заједнички, дељени простор.

Ове три уметнице зидају своју кућу од звучних блокова и малтера сакупљеног на различитим локацијама. Мања Ристић уграђује своје теренске снимке Корчуле, каменолома Јужне Далмације и предела на аустријско-чешкој граници. Вероника Черола је оплемењује теренским снимцима Рио де Жанеира, у миксу са семпловима из филмова и краткоталасног радија. Слој Жоане Гвере везан је за звуке инструмената – препарираног виолончела, мароканске фруле, старих оргуља, португалске гитаре која се свира гудалом и самог звука њеног гласа.

Гвера је о процесу рада рекла да ју је прва композиција „однела на неке водене, песковите обале, у магловити и мистериозни пејзаж, који подсећа на изгубљена сећања или на снове”. Друга нумера коју ћете чути је за њу нека врста „цикличног покрета, ода лепоти која се налази у свакодневним ритуалима, која указује на повезаност целокупне егзистенције”. Руководећи се овим импресијама уметнице су тим двема композицијама дале називе Дневник снова и Ветар се поново враћа на своје место порекла, од којих је други стих грчког песника Јаниса Рицоса из његове збирке „Дневници егзила”.

У овим лирским, радиофоничним, комплексним композицијама које ћете вечерас чути наилазимо на тихи, проживљени дијалог три жене, њихових искустава, слушања и стремљења. Оне стварају заједничко тло, једно мало звучно уточиште, у једном несигурном и понекад страшном свету, који их окружује.

Уредница Ксенија Стевановић