Музеј звука – Мисе Јакоба Рењара

За разлику од великог броја ренесансних композитора, о чијим животима данас поседујемо само спорадичне информације, животни пут и стваралаштво Јакоба Рењара су изненађујуће добро документовани. Разлог је што је овај уметник готово целокупну каријеру провео на хабзбуршком двору, служећи у царским капелама чије су активности биле детаљно бележене.

Рењар је био члан велике породице музичара, у којој су чак петорица браће била на високим позицијама на дворовима широм Европе – Шарл и Пасаксијус су били ангажовани у Шпанији, на двору Филипа II, Аугустин је био каноник у Лилу, а Јакоб и Франсоа су били у служби аустријске гране моћних Хабзбурговаца.

Јакоб Рењар је у царску службу ступио као млади певач, 1557. године, да би потом, после краћег боравка у Италији, постао и композитор, који је током наредних година напредовао у дворској музичкој хијерархији. Током више од четири деценије активног рада, Рењар је био у служби царева Максимилијана II и Рудолфа II, као и надвојводе Фердинанда, на чијем двору у Инзбруку је радио као капелмајстор, унапредивши тамошњи музички живот довођењем великог броја фламанских и италијанских певача. Ипак, по Фердинандовој смрти, капела је расформирана, те је последње године живота, Рењар провео као вице-капелмајстор на двору у Прагу, где је био заменик Филипа де Монтеа.

Рењарове композиције су редовно штампане, иако су данас неке од ових публикација изгубљене, а дела сачувана само у рукописима. Рењарова најзначајнија публикација била је тротомна збирка Миса, која је постхумно издата 1603. године, али на чијој припреми је композитор радио током последњих година живота.

Рењаров музички стил, али и животни пут, поседује извесну сличност са оним Орланда ди Ласа. Обојица су били успешни млади певачи чији таленат их је довео до музичких капела на дворовима моћних владарских породица, у чијим службама су провели највећи део каријере, док су штампана издања њихових дела ширила утицај ових аутора широм Европе. Ипак, мора се истаћи да је у поређењу са Ласовим, Рењаров стил остао нешто конзервативнији и усмеренији ка истраживању контрапунктског потенцијала музике, а мање на реторичким значењима текста.

Мисе које ћете слушати у вечерашњој емисији засноване су на темама немачких ускршњих химни, уместо полифоним деловима мотета или мадригала, што је у то време била уобичајена пракса. Христ је устао је химна која потиче из 12. века, а интересантно је да била толико популарна да ју је Јоханес Кеплер, који је такође радио на двору у Прагу, искористио у свом делу Хармонија света, као пример „природно уређене песме” коју ће препознати сваки читалац. Попут ове мисе, и миса Радуј се врли хришћански свете је заснована на немачком ускршњем напеву, али који је нешто млађи. Ова химна потиче из 15. века и знатно је развијенија од претходног Рењаровог узора. Почиње од највишег тона мелодије, да би се потом у скоковима спустила до смиреног завршетка у којем се пева Алелуја. Обе химне су биле штампане 1588. године у Инзбруку, у малом химналу под називом „Мала католичка песмарица”, објављеном под патронатом војводе Фердинанда. Ова песмарица имала је за циљ да покаже да пракса певања химни богу на немачком језику није лутеранска иновација, већ „стара католичка традиција”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић