Простори пијанизма – Жан-Марк Луизада

Мисао Роберта Филипа, стручњака за класичну дискографију, да су рани снимци начињени почетком 20. века у великој мери били налик живој извођачкој пракси, а да су се, крајем овог столећа, живе интерпретације у многоме приближиле продукцијским стандардима студијских снимака, сведочи о распону промена које су се током једног века одиграле у домену униформизације интерпретативних захвата над литературом. Специфична позиција музике Фредерика Шопена која је током овог периода представљала један од постојаних пијанистичких фокуса могла би послужити као сликовити пример, прошавши презначење из доминантне сентимантално-салонске иденитификације у једну од најрелевантнијих уметничких оставштина епохе романтизма. Дати стогодишњи лук скицирају преображаји извођачких интенција усмеравани рационалистичким духом времена, одговорношћу према историји, нарастајућом комерцијализацијом класичне музике у домену дискографије, а са њом у уској вези и уједначавање извођачке стилистике. И мада би се могло рећи да су управо они најидиосинкратичнији уметници епохе попут Бузонија, Хофмана, Рубинштајна, Софроницког, Хоровица, Рихтера, Полинија или Погорелића били носеће фигуре ’шопенијане’ 20. века, конвенционализација извођења музике пољског романтичара је, у ширем контексту, устоличена попут какве чврсте идеолошке матрице. Утемељење Шопеновог конкурса у Варшави 1927. године само ће дати замајац овим тенденцијама попримајући регулаторну функцију кроз трасирање интерпретативне стилистике његовог опуса. Естетички модел обликовања Шопенове музике у звуку успостављен је, тако, на пресецима класичне равнотеже израза, поетске елеганције и рафинираног виртуозитета који по правилу не залази или тек ретко достиже праг наглашене егзалтације дионизијског карактера.

Међу плејадом истакнутих шопениста чије су каријере започеле на познатом варшавскм конкурсу налази се и савремени француски пијаниста Жан-Марк Луизада, чије су се интерпретације, похрањене на бројним дискографским издањима последњих четрдесет година, успоставиле као референтне у контексту савремених начела пијанистичког извођаштва. Одлике његовог приступа Шопену у емисији ћемо осветлити његовим интерпретацијама Фантазије у еф-молу и Треће сонате у ха-молу.

Рођен у Тунису, у граду Бизерти 1958. године, Жан-Марк Луизада прве музичке подуке добија у шестој години, а даље образовање наставља на Музичкој школи Јехуди Мењухин у Лондону. Студије клавира уписује са шеснаест година на Париском конзерваторијуму код Доминика Мерлеа и Марсела Чампија, истакнутих протагониста француске пијанистичке школе. Круг његових кључних педагога употпуниће у периоду усавршавања Никита Магалов и Паул Бадура-Шкода, а рану афирмацију Луизада стиче на више такмичења међу којима се истичу „Робер Казадези” у Кливленду 1981. и „Дино Ћијани” у Милану 1983, на којима осваја награде. Један је од ретких пијаниста који су се два пута окушали на престижном Шопеновом конкурсу, најпре 1980, а затим и 1985. године када као финалиста осваја високо пето место. И мада је његова концертна каријера започела још раних осамдесетих, када осим на париским сценама Гаво и Плејел бележи и важне дебитантске наступе у Америци, замајац деловања уследиће у сезони 1985/86 у којој се Жан-Марк Луизада први пут представља публици у Немачкој, Аустрији, Данској и на турнеји по Јапану. Од тада његови наступи постаће редовни на сценама Европе, као и у Сједињеним Америчким Државама и на Далеком истоку.

Упоредо са солистичким концертирањем, Луизада делује и као камерни музичар, углавном са француским колегама Жан-Пјер Рампалом, Патриком Галоаом и Мишелом Далбертоом, мада је његова дискографија претежно фокусирана на солистички репертоар. Наиме, још од Шопеновог конкурса, након којег објављује прве албуме за мање издаваче попут кућа Хармоник рекордс и Краун класикс, Луизада ће 1991. године потписати ексклузивни уговор са Дојче грамофоном и током последње деценије минулог века за престижног издавача реализовати пет албума са музиком Шопена и Гранадоса, концертима Шумана и Грига, те делима Пуленка и Сатија. Ови албуми, међу којима се понајвише истиче онај са комплетом Шопеновим Валцера значајно ће допринети Луизадином позиционирању међу значајне фигуре савременог пијанизма, а што ће потом само потврдити његова даља сарадња са кућом Ар-Си-Еј Ред Сил за коју је од 1997. до 2013. године снимио чак тринаест албума, махом романтичарске литературе.

Један од ређе заступљених аутора на његовом репертоару је и Александар Скрјабин чију је позну Девету сонату, опус 68 забележио 2004. године. Ово ескпресивно дело настало у тренутку крајњег заоштрења ромнатичарског музичког језика руског композитора, апстрактно у свом атоналном и фрагментарно мишљеном музичком току, једно је од највећих пијанистичких изазова литературе раног 20. века. Мистичку поетику позног Скрјабина прожету далеким евокацијама тонског рафинмана шопеновске провенијенције, али и грубим акцентујућим гестовима, Жан-Марк Луизада отелотворује применом савршене звучне прегледности, стварајући, готово стерилно чист аудитивни утисак.

Истичући за себе да је уметник 19. века, Жан-Марк Луизада овај исказ поткрепљује примарним фокусом на музику раног романтизма, иако, у погледу естетичких преференција несумњиво припада касном двадесетом столећу. Наиме, у времену стандардизације пијанистичког обликовања литературе у звуку, Луизада је допринос овој тенденцији пружио тиме што је промишљање звучне транспозиције музике Шуберта, Шопена и Шумана спровео кроз медијум савременог клавира и његових изражајних потенцијала. Крајња естетизација звучне масе суштинска је за његове интерпретације у којима се музика поменутих стваралаца одваја од своје аутентичне историјске димензије, али се, у контексту утопистичких тежњи савременог доба ка савршенству њихове звучне појавности, открива у свој пуноћи своје високо естетизоване самодовољности.

Лирска поетичност као веза са изворним садржајем дела, али и аисторијска херметичност уз помоћ којих истражује и поставља нове звучне појавности литературе, начела су приступа овог пијанисте и музици Роберта Шумана. За дискографску кућу Ар-Си-Еј 2018. године снимио је монументални циклус Игре Давидових савезника опус 6, остварујући једно од референтних тумачења овог остварења немачког романтичара из угла, новог, 21. века. Карактеришу га остварене идеалне звучне пропорције унутар којих смисао музичког дела постаје нераскидиво повезан са истанчаним тонским обликовањем његовог тока. Сједињујући перфектну интонацију и ласерску прецизност ритма са прегледношћу вођења свих деоница, Луизада успева да, данас, све потиснутији идиом акустичног звука приближи људском уху, навикнутом на дигиталне стандаре звука, и тако му удахне нову релевантност.

Аутор емисије: Стефан Цветковић